Kako da bude sretno

 Govor starijih ljudi, narocito onih manje obrazovanih se u izvesnoj meri razlikuje od onoga sto danas cujemo u medijima i po skolama. Mene i moju generaciju su ucili da oni nepravilno govore i da je ispravan govor onaj koji ucimo u skolama i takozvani knjizevni jezik, onaj koji koriste pisci i pesnici. Oni ko bajagi treba da budu uzor svima nama kako treba govoriti; kao da je govor neki zvuk koji mi ljudi ispustamo na usta kao zivotinje a ne misaoni obrasci koji kao takvi imaju znacenje bez obzira da li ih izgovorimo na ovaj ili onaj nacin. Tako za razliku od ocekivanog '' gde je?'' moji baba i deda bi govorili '' di je?'' I bez obzira na ispusten glas ''G'' i na pretocen samoglasnik E u I, mi deca smo savrseno dobro razumeli sta oni nas pitaju i nismo pravili nikakav problem oko toga. Naprotiv, kasnije kada je moje skolovanje preraslo u ''visine'' shvatih da me je ta jezicka sarenolikost obogatila i navela da sagledavam babilonsko carstvo na jedan drukciji nacin od onog kako vecina ljudi gleda. Blize receno to me je navelo na vidjenje nepregledne sirine i ucinilo da shvatim slojevitost jezika, to jest zaronim u dubine. Tako dodjosmo i do toga ono sto mi zovemo '' rec'' (eng. vrd) ima svoje i duhovno i materijalno oblicje i da se proteze  vise od tri dimenzije. 

Ako želiš da dobiješ mir u srcu, udji u srce kroz dveri smirenosti: drugog ulaza nema. A da bi dobio smernost, primoraj sebe da primaš sve neprijatnosti i sve nevolje kao sestre i da po svaku cenu izbegavaš slavu i počasti. Više voli da te svi ponižavaju, da niko ne zna za tebe, da se niko o tebi ne stara do jedini Bog.

Učvrsti u sebi uverenje da je jedino tvoje dobro i utočište Bog i da je sve ostalo trnje, koje će ti ako ga priviješ na srce pričiniti povrede.

Ako se dogodi da ti neko nanese uvredu, ne žalosti se, nego je podnesi s radošću i budi uveren da je tada Bog s tobom. I ne želi druge časti i ne traži drugo do da stradaš za ljubav prema Bogu i za ono što služi za njegovu slavu.

Primoravaj sebe da se raduješ kada ti ko nanese uvredu ili te osudi (misleno najpre), ili pokaže prezir prema tebi. Pod tom se sramotom i omalovažavanjem skriva veliko blago.

 Ako rado primaš uvrede i prezir, uskoro ćeš postati duhovno bogat, što neće ni slutiti onaj koji ti je to dobročinstvo učinio, to jest koji ti je uvrede naneo.

Ne traži da te iko u ovom životu (strasno) voli i ceni, da bi lakše i ne obazirući se ni na koga postradao s Hristom raspetim (živeo po Božijoj volji).

 Čuvaj se sebe kao najvećeg neprijatelja i ne povodi se za svojom voljom, svojim umom, ni za svojim ukusom i osećanjem, ako ne želiš da izgubiš sebe. Drži zato uvek u pripravnosti oružje protiv navedenog i kad ti se volja povede za čim, ma to bilo i nešto sveto, ostavi to sa najdubljom smernošću pred Boga, i umoli ga da bude Njegova a ne tvoja volja. Učini to sa iskrenim i srdačnim predavanjem sebe njemu, bez imalo samoljublja, jer sam ne možeš učiniti išta za svoje spasenje.

Čuvaj se prividno svetih pomisli koje raspaljuju nerazumnu revnost i o kojima prenosno Gospod govori: Čuvajte se lažnih proroka koji dolaze k vama u odelu ovčijem a unutra su vuci grabljivi. Po rodovima njihovim poznaćete ih. (Mat. 7, 15) Rod je čama (osama) i propast duha.

 Znaj da je sve što te udaljuje od smernosti i unutrašnjeg mira, ma pod kako lepim vidom dolazilo, samo lažni prorok koji dolazi prekriven ovčijim ruhom, to jest, licemernom revnošću da sa tobom čini dobro bližnjima. Zaista je grabljivi vuk ono što te lišava smirenosti i spokojstva, jer je ovo dvoje neophodno onom koji se trudi da uspeva u duhovnom životu. Zato ako delo po spoljašnjosti većma izgleda sveto, utoliko ga strožije ali ne i neprijateljskije ispituj.

Ako ti se i dogodi koji put da u ocenjivanju pogrešiš,  ne padaj duhom (ne očajavaj, ne besni ili sl.) nego se ponizi pred Bogom i uvidevši svoju nemoć, izvuci iz toga za sebe pouku za ubuduće. Možda je to Bog dopustio samo da bi smirio izvesnu crtu gordosti koja se u tebi krije a ti je (ne) znaš.

 Kada osetiš/primetiš da ti dušu ranjava ubod kakve strasti ili strasne misli, ne zbunjuj se već udvoj pažnju i postaraj se da je ne pustiš u srce, nego neka ono bude uvek čisto pred Bogom. Ako ti srce bude čisto, u njemu će živeti Bog i tvoje će duhovno nastrojenje biti ispravno. Hrabri tada svoju dušu ubedjenjem da sve što biva s tobom i u tebi biva radi ispitivanja i za pouku da bi se naučio da raspoznaješ šta je za tebe spasonosno, te da se tako udostojiš venca pravde koji ti je spremljen od Boga.

 '' DA BI SE ZADOBIO MIR SRCA TREBA IZBEGAVATI POČASTI I VOLETI SMERNOST I SIROMAŠTVO ''

 NEVIDLJIVA BORBA, NIKODIM AGIORIT

Šta sve možemo nazvati lančanim? Prva moja misao je na sudar, zatim na nakit, zatim na robstvo. Za mene to ne predstavlja onu svetlu stranu zemaljskog života, mada se neki ne bi složili sa mnom. Možda zavisi od toga šta predhodi a šta ishodi iz pomenutog ''lanca''. U principu to je neki teret ili krst koji čovek nosi delom svog boravka ili duž čitavog boravka. Taj lanac može biti i simbol medju ljudske povezanosti. Tako kada karika/e pukne veza se prekida. Ta veza može biti rodbinska, prijateljska, bračna. Može biti i telefonska, žičana, recimo neki cevni spoj. Otićićemo dotle da pomenemo DNK lanac koji je fizička predstava onoga što smo nasledili od predaka i onog što smo nadogradili...

Iz poslednje rečenog shvatamo da mi zakoračivši u ovaj svet,  stupamo u ''misirsko'' ropstvo. Postajemo donekle ovisni o sredinu u koju smo dovedeni (simbolično naslikanu kao prsten ili karika), to jest o materijalni svet koji nas okružuje. Koji stepen zavisnosti ćemo dostići jednim je delom do nas, to jest zavisi od naše svesti i težnje da budemo slobodni.

Neki ljudi se toliko zacopaju u materijalno da se raduju svojim okovima i prosto ne mogu da zamisle svoj opstanak bez njih. Na drugoj strani, malobrojniji su oni koji žele pucanje karika ali ne preduzimaju mnogo da do toga dodje. Još redji su oni koji se uzdaju u Gospoda a uz to marljivo rade na turpijanju lanca; njih ''zaljubljenici'' doživljavaju u najmanju ruku čudacima, nesposobni da shvate da nije zlato ono što sija.

Generalna

Kada vidi da su njegovi pokušaji da te skoni na zlo ostali bezuspešni, zli duh ide za tobom i hvali te kao čoveka koji u svemu živi bogougodno. ...

Da ne bi upao u zamku koja ti otuda preti, drži svoj um stalno u srcu i uvek budi spreman(a) da odbijaš demonske strele. Stojeći u srcu kao vojskovodja nasred bojnog polja, izaberi mesto za borbu i utvrdi ga. A to je utvrdjenje i naoružanje u ovom slučaju ništa drugo do iskreno i duboko saznanje sopstvenog ništavila, saznanje da si jadan, bogat slabostima, ružnim, nerazumnim, sujetnim i grešnim delima. Kad se tako utvrdiš, ne dopuštaj umu da izlazi iz te tvrdjave, a naročito se uzdržavaj da hodiš po svojim, kako ti se čini plodnim poljima i vrtovima, to jest po svojim dobrim delima. Ako budeš tako čuvao sebe, neće te otrovne strele demonskih hvala raniti. Ako koja i poleti, ti ćeš je odmah primetiti i odbiti. ...

Ma kako da budeš čuvao/la svoj um, on će se stalno otimati i begati. I nije čudo ako u prvom redu bude odlazio onim tvojim delima koja ti se čine da su dobra. Čim um do njih dodje, zli duh ga odmah zarobljava samouverenošću. Um staje na stranu zlog duha i otpočinje i tebe (dušu) da vuče tamo. Čim to primetiš, obrati mu se i reci: "Ti me, eto, hvališ. Dobro, slušam te. Ali pravda zahteva da me hvališ samo za ono što je u mojim delima moje. Za ono što je od Boga i od Njegove blagodati treba hvaliti ne mene nego Boga. Hajde da razmotrimo šta je kod mene i kod tebe ume, naše, a šta je Božije. Po tome što je naše merićemo svoje dostojanstvo i hvalićemo se." ...

Božiji dar je urodjeno saznanje o Tvorcu, Bogu našem. Božiji dar je savest, Božiji dar je žedj za nebeskim životom. Ti, ume moj i nisi moj. Bog mi te je darovao. Nisu moje sile koje delaju u meni, nije moja volja. Nije moje osećanje, nije moje ni telo. Sve je to Bog darovao (sve je to posudjeno). I sam ja nisam svoj već Božiji. Sve to nije razlog za hvaljenje sebe, nego samo za saznanje veličine i težine duga koji leži na nama i straha od odgovora na pitanje koje će nam biti postavljeno: šta smo mi sa sobom i od sebe načinili?

Pogledaj sad na sredstva za održanje života. U nama postoji telesni, duševni i duhovni život. Za svaki od njih postoje naročita sredstva za održavanje i mi ih imamo pri ruci. I njih nismo mi izmislili, nego su dar od Boga. Vazduh, voda, vatra i zemlja sa svim njenim blagom, koje nam se pruža za jelo, odevanje i stanovanje, sve to nismo stvorili mi, nego dobijamo. ...

Nakon dvogodišnjeg samostalnog života mladi par je odlučio na privremeno stanovanje sa ženinim roditeljima. Oni su stanovali u prosečno vremešnoj kući sa dovoljnim brojem soba, u podnožju brda zvanog Tulba. Ne, oni nisu bili sami. Najstarija ćerka im je ostavila na brigu dve devojčice, dok je ona boravila van zemlje na privremenom radu.

Mladi par je imao skoro jednogodišnje dete kad se odlučio za takav korak, pomalo iz lenjosti da pronadje drugi stan za iznajmljivanje, očekujuci da će uskoro dobiti stan od ustanova u kojima su radili. Njihova očekivanja su se i ispunila ali tek nakon tri godine. Do tada su bili sebe prinudili da borave u sobici u jugo istočnom delu kuće. Nije bilo toliko loše. Postojao je dvorišni prostor gde je dete moglo bezbedno da se igra, nisu davali kiriju. Spolja gledano, bilo je u redu. Našli su stariju ženu koja je trebalo da se stara o detetu dok su oni na poslu, tako da su mogli u 'miru' da stiču zemaljsku platu, penzijsko i zdravstveno osiguranje, ugled u drustvu. Naizgled sve po naumu. Ovde se može potegnuti pitanje " Čijem?"

Telesno sasvim zdravi, nisu mogli da shvate otkud te smetnje kod deteta. Ono je od samog rodjenja imalo manjak fizičke energije. Bilo je raslabljeno 'rednjama', a nakon selidbe u 'novi' stan pojavile su se i  smetnje sa disanjem. Kijavice, problemi sa ušima, grlom, gušenja. Kako je žena bila zdravstveni radnik, a sama nije znala o čemu je reč, rešila se da ga odvede na ispitivanja i oni su izmudrovali da je to od tri ale_ergije.

Medjutim, dete je to drugačije doživljavalo. Moglo je da vidi koješta po snu, i štošta po javi. A kako objasniti roditeljima ili bilo kom telesnom poimalacu?! Nije nalazilo nikog u svom okruženju kome je moglo da poveri svoje osećaje i zapažanja. A evo šta se desilo nekom prilikom: roditelji su bili na radnim mestima. U kući su bili prisutni baba, deda i žena koja je čuvala dete. Taj dan je doživelo veliki stres koji su mu ukućani priredili terajući ga na nešto od čega se uplašilo  i tražilo način da pobegne od njih. Imalo je oko tri godine. Odjurilo je u sobu u kojoj se nalazio krevetac, zatvorilo vrata i preprečilo ulaz pomoću vrata od električnog šporeta, koji je tu stajao neupotrebljivan. Ugledali su šta dete čini i na njihovim licima se pojavio strah. Ono nije razumelo '' zašto su se prenerazili". Na vratima od sobe je bilo providno staklo, prekriveno heklanom zavesom kroz koju su mogli da vide unutrašnjost prostorije. Medjutim, ostali su van. Da bi se sklonilo i od neprijatnih pogleda koji su ga pratili u stopu, pobeglo je u krevetac, pokrilo se, zagrlilo jastuk i plakalo. Tako je i usnulo. Pritusnuto bolom, nije mu bilo važno šta će biti dalje. Nije marilo ni za šta. Suze su ga odvele onamo gde se osećalo u istinu bezbedno, smireno i ljubljeno ... u zagrljaj Tvorca.

Mnogi ljudi smatraju horoskop pri rodjenju za "točak sreće" ili nekakav pokazatelj kakva nam je sudbina, kakve nam se prilike pružaju na putu.

Medjutim, mi koji verujemo u Hrista to jest Reč Božiju podsećamo na svedočenje apostola Pavla gde kaže:

Trenutno putujemo na kraj velikog grada, u kuću žene koja je primila tako poznatog starca. On nije bio poznat po svojoj neobičnoj sudbini, vec po vidjenju poslednjih godina postojanja sveta i proročanstvima o načinu spasenja i ko se može spasti.

Pri opštem zanimanju za to pitanje, razumljivo je da brata Antonija nije plašila neizvesnost!

Ovako sam razmišljao pred susret s njim: prvi susret. Prednji automobil se zaustavlja, stigli smo. Mala, uredna kuća, a pored kapije nas dočekuje žena sa gostoljubivim osmehom; moji saputnici su joj očigledno dobro poznati, jer se započinju razgovori o zdravlju njihovih žena, o decurliji itd. Zadivljujuće je to da je žena obučena u dovoljno  svetlu haljinu, marama na glavi je uglavnom bela i povezana kao u kuvarice, slobodno pozadi. Očekivao sam crnu haljinu i maramu, veoma mračna i histerična lica (iz nekog razloga se baš to smatra istinskim pravoslavnim likom), a ugledao sam ljude sa osmehom na usnama...

Kanim se da izgovorim reč. Ono što dečica dobro znaju to odraslom treba da prevali put da shvati. Pažljivo valja birati reči i doživljavati njihovu pojavu kao poradjanje. Da, skoro svaka nam može doneti nezvanog gosta na vrata, bol. Zato i izabrah da kažem nešto o putu jer to je ono na šta smo svi mi pozvani. Kako nemam vičnost da mnogo govorim radije prepuštam drugima da se ''poradjaju'' mesto mene.

Nekada davno kineski mislilac iznedri ovo: '' Pravi putnik ne pravi planove, niti namerava da stigne do kraja puta. '' Eto do čega je došao on, koji shvata suštinu bitisanja.

Evo čemu uči jedan od sledbenika Hristovih: " Znaj da se put duhovnog života mnogo razlikuje od običnih zemnih putovanja. Kada se na zemaljskom putovanju putnik zaustavlja, on ništa ne gubi od puta koji je prešao; ako se zaustavi na putu duhovnog života, on gubi mnogo od vrlina koje je ranije stekao. Na običnom putovanju, ukoliko putnik ide dalje, utoliko se više zamara; na duhovnom putu, što se većma produžuje put, sežući za onim što je napred,  tim putnik dobija veću snagu i moć za dalje putovanje. Uzrok je taj što naša niža priroda, to jest telo, koje svojim ustajanjem protiv duha i čini put vrline teškim, sve više i više slabi u svojoj borbi protiv duha; dok viša priroda u kojoj obitava vrlina, to jest duh, sve više i više jača i postaje silnija.

 '' Carstvo nebesko se na silu zadobija. ''

Zato, ukoliko većma uspevamo u dobru, utoliko se umaljuje bolni napor koji se u početku stupanja na taj put sreće. Pored toga, neka skrivena sladost koju Bog daje rastvara se sa našim srcem i svakim časom postaje veća. Posledica svega toga je ta da, hitajući napred s većom voljom i snagom, lako prelazimo od vrline vrlini i dostižemo  najzad vrh duhovonog savršenstva, gde duša otpočinje da čini svako dobro, ne s primoravanjem nego od dobre volje i s radošću. Jer, pošto je savladala i pobedila strasti i odrekla se svega tvarnog, živi u Duhu Svetom i u Njemu se, usred prijatnih duhovih napora, nasladjuje slatkim mirom.''

''Najduže putovanje jeste od glave do srca'', izrekao je narod.

Po dolasku u Vijen odmah se ozarila. Dopao joj se neki dugo kosi Kines koga je videla u tržnom centru. On na nju nije burno reagovao,  valjda jer je bila devojčurak i to još u prolazu. Bila je jako maštovita devojčica u poseti kod tete i njihov susret prizvao je sećanje na slikovnice i priče o Indijancija koje je kod kuće rado gledala i čitala. Iako je bila blede puti sanjala je da je jednog dana otme Indijanac kome se ona svidela. Nije marila za to što na svetu postoje čike i tete koji zagovaraju veze u okviru naroda iz koga vodi telesno poreklo i koji nastoje da ne dodje do mešanja bele rase sa drugima. Njihova shvatanja dečji um nije mogao da razume, a oni su na protiv sa mukom prihvatali dečje snove...

Tako su prolazili dani u Vijenu, šetajući u potrazi za pravim cipelama, odlazeći na obližnji bazen gde je izvela svoj 'mrtvački' skok sa metalne daske u olimpiski bezdan. Od tog skoka dobila je priličan šamar u lice jer nije umela da savije glavu kad treba, ali je izlazak iz bazena doživela kao ponovno rodjenje. Nije odmah mogla da diše i u glavi joj je zvečalo i brujalo od snažnog udara i promene pritiska.

Čega može dete da se plaši kada sve vreme ima pred  očima voljenu osobu?! I to ne onu iz materijalnog sveta, nego bi se pre reklo iz paterijalnog... I dok se tuširala u kupaonici zubarske ordinacije koja je bila sva u belom i mirisala na sredstva za vanjsko čišćenje, zamišljala je kako njena ljubav iz snova ostavlja svoju trgovinu i prihvata se pilotske službe, gde putuje s jednog kraja sveta na drugi kraj prevozeći masu i upoznajući se sa prirodnim lepotama! Činilo joj se da bi mu taj posao mnogo više odgovarao.

A kada je leto kulminiralo u punom sjaju, sestra i ona su poprimile obličje zaštitne pucketave kese za prevoz robe i to zahvaljujući nesmotrenosti i crnim gumenim splavovima na kojima su se izležavale upijajući raznobojne sunčeve zrake. Da nije bilo krava i njihovog kiselog mleka možda i samo možda bi završile 'karieru' u nekoj kanti za obnavljanje materijala. Medjutim, zgusnuti mlečni sok je odlično poslužio i za samo tri dana devojčurak se u novo rodjenom zdanju otisnuo u zavičajne vode. Tada nije ni slutila da će morati da ponavlja životnu pred hodnu priču na neki novi način, i da se iz nevidljivog hodnika ponovo ušunja u vidljivu sobu.

Svako od nas ima svoju predstavu o tome da li izgled vara, u kojoj meri i kakvim se sve sredstvima služi prilikom svojih po kušaja. Mi prosto nećemo sasvim razgolititi naše uvide, ali smo pružili priliku radoznalcu da spozna obrise prekrivene koprenom naših spoznaja.

Vera je tvrdo čekanje onoga čemu se nadamo i dokazivanje onoga što ne vidimo.

Jer u njoj stari dobiše svedočanstvo.

Verom poznajemo da je svet rečju Božjom svršen, da je sve što vidimo postalo iz nevidljivog (ništa).

Verom prinese Avel Bogu veću žrtvu nego Kain, kroz koju dobi svedočanstvo da je pravednik, kad Bog posvedoči za darove njegove; i kroz nju on mrtav još govori.

Verom bi Enoh prenesen da ne vidi smrti; i ne nadje se jer ga Bog premesti; a pre nego ga premesti dobi svedočanstvo da ugodi Bogu.

A bez vere nije moguće ugoditi Bogu, jer onaj koji hoće da dodje Bogu dobro je da veruje da ima Boga i da plaća onima koji ga traže.

Verom Noj primivši zapovest i pobojavši se  onoga šta još vide, načini kovčeg za spasenje doma svoga, kojim osudi sav svet i posta naslednik pravde po veri.

Verom posluša Abra(h)am kad bi pozvan da izidje u zemlju koju htede da primi u nasledstvo i izadje ne znajući kuda ide.

Verom dodje Abra(h)am u zemlju obećanu kao u tudju i u kolibama življaše sa Is(h)akom i Jakovom, sunaslednicima obećanja toga.

Jer čekaše grad koji ima temelje kojima je zidar i tvorac Bog.

Verom i sama Sara(H) primi silu da zatrudni i rodi preko vremena starosti, jer držaše za verna onog koji obeća.

Zato se i rodiše od jednoga, još gotovo mrtvoga, kao zvezde nebeske mnoštvom, i kao nebrojeni pesak pokraj mora.

U veri pomreše svi ovi ne primivši obećanja, nego ga videvši iz daleka i poklonivši mu se  priznavši da su gosti i došljaci na Zemlji.

Jer koji tako govore pokazuju da traže otačinstva (nasledje Oca nebesnog).

I da bi se oni opomenuli onoga od kojega izadjoše imali bi vreme da se vrate. Ali sad bolje traže, to jest nebesko.

Zato se Bog ne stidi njih nazivati se Bog njihov jer im pripravi grad (na nebesima).

Verom privede Abra(h)am Is(h)aka kad bi kušan i jednorodnoga prinošaše pošto beše primio obećanje, u kojemu beše kazano: U Isa ku  nazvaće ti se seme.

Pomislivši da je Bog kadar i iz mrtvih vaskrsnuti; zato ga i uze za priliku.

Verom blagoslovi Isak  Jakova  i  Isava u stvarima koje će doći.

Verom blagoslovi Jakov umirući svakoga sina Josifova i pokloni se vrhu štapa njegova.

Verom se opominja Josif umirući izlaska sinova Israila i zapovedi za kosti svoje.

Verom Mesija(h) pošto se rodi kriše tri meseca, krasno dete, i ne pobojaše se zapovesti careve.

Verom Mesija (Mojsije) kad bi odrastao ne htede da se naziva sin kćeri faraonove i više vole stradati s narodom Božijim nego li imati zemaljsku sladost greha.

Državši sramotu Hristovu za veće bogatstvo od svega blaga misirskoga jer gledaše na platu.

Verom ostavi Misir i ne pobojavši se ljutine careve jer se držaše Onoga koji se ne vidi kao da ga vidjaše.

Verom učini Pashu i prolivanje krvi da se ovaj koji gubi prvorodjene ne dotakne do njih.

Verom predjoše Crveno more kao po suvoj zemlji koje Misirci pokušavši potopiše se.

Verom padoše zidovi jerihonski kad se obilazi oko njih sedam dana.

Verom Raav kurva ne pogibe s nevernicima primivši ohode s mirom i izvedavši ih drugim putem.

I šta ću još da kažem? Jer mi ne bi dostalo vremena kada bih stao pripovedati o Gedeonu, i o Varaku i Samsonu i Jevtaju, o Davidu i Samuil i o drugim prorocima, koji verom pobediše carstva, učiniše pravdu, dobiše obećanja, zatvoriše usta lavovima.

Ugasiše silu ognjenu, utekoše od oštrica mača, ojačaše od nemoći, postaše jaki u bitkama, rasteraše vojske tudje.

Žene primiše svoje mrtve iz vaskrsenja, a drugi biše pobijeni ne primivši izbavljenja da dobiju bolje vaskrsenje; a drugi ruganje i boj podnesoše a još i okove i tamnice; kamenjem pobijeni biše, pretrveni biše, iskušani biše, od mača pomreše; idoše u kožusima i u kozjim kožama, u sirotinji, u nevolji, u sramoti; kojih ne beše dostojan svet po pustinjama potucaše se i po gorama i po pećinama i po rupama zemaljskim.

I ovi svi dobivši svedočanstvo verom ne primiše obećanja; jer Bog nešto bolje za nas odredi, da ne prime bez nas savršenstva.

JEVREJIMA POSLANICA SVETOG APOSTOLA PAVLA (11)

Omiljena boja bila je lila. Zločinac u svetu, ne shvaćen od ljudi i bližnjih. Tek oni koji ga nisu poznavali su se usudjivali da zavire ispod mračne pojave i ozloglašenog imena. Nema nikakvog smisla reći kako se zvao u ovom fizičkom svetu, jer se po tome nije razlikovao od drugih koji se tako zovu. Njegova pojavnost je verovatno imala za cilj da ništi nepokorne, one buntovne, zapravo, one sa kojima je delio tvrdokornost.

Jedan od dogadjaja iz skolskih dana naterao me je da se dignem ranije iz kreveta i da ga što vernije zapišem. Ne zbog toga što imam veliku želju da se raspišem već kako bi nekima bio od duševne koristi.

Treća godina studija. Na čas dolazi predavač. Učionica je prostrana ali nas onamo ima četrdesetak. Za naše pojmove to je dosta, iako je u istu na prvoj godini smeštano i po devedeset. Neko od nas je osetio potrebu za svežim vazduhom i otvorio prozor. Ta potreba je bila osetna iz dana u dan, bez obzira na doba godine. Čini se, da nije otvorila ta osoba, otvorio bi neko drugi medju nama. To nam nije bio prvi čas tako da smo već osećali izvestan miris koji nije prijao.

Medjutim, naš predavač, ugledni profesor 'srednjih godina', izgleda nije delio sa nama istu potrebu. Ušao je u razred, zatvorio vrata za sobom i otišao pravo do prozora. Zatvorio ga je ili zamolio nekog od nas da ga zatvori, ne sećam se jasno. Medju prisutnima je vladala tišina. Niko se nije bunio, makar ne glasno. A predavač kao da priča sam sa sobom, staloženim glasom je obrazložio. 'Znate, kazao je, od smarada niko nije umro a od zime jeste.' Svi prisutni smo oćutali. Možda je to pomalo čudno za one koji izučavaju jezik da do te mere umeju da vladaju njime, ali i to se dešava. Činjenica je bila da su neki od nas imali svoje mišljenje ili su se tek spremali da ga izgrade.

Meni je takav stav predavača bio stran. Nije mi bilo poznato na čemu se temeljio, ali pretpostavljah na nekom lošem iskustvu. Inače, više volim čist vazduh nego ustajao i pun sićušnih bića koja bi se tako rado nastanila u ljudskom telu. Izgledalo je da iskustvo tera čoveka da se zatvori za nova iskustva; da ga čini manje saosećajnim sa svojim okruženjem, manje spremnim da iznova živi i doživi nešto drugačije.

Recimo da je naš predavač dete, ušao bi medju nas i oslušnuo atmosferu. Bez mnogo razgledanja, video bi da li to što dotiče unutra deluje na dobro ili čini štetu. Kod vremešnih osoba, to nije tako. Oni svoja dela temelje na nečemu što se već odigralo, i na osnovu prošlog grade buduće. Oni i nisu sasvim duševno prisutni onde gde se nalaze, već kada osete neki miris to ih seti na nešto što je bilo. Kada ugledaju neku situaciju, ona ih podseti na nešto što su oni, predak ili bližnji već videli i  retko kad su u stanju da nadzidju predjašnju reakciju. Kada čuju nešto što su već čuli, oni opet dejstvuju na relaciji 'London Paris', to jest povraćaju prošle dogadjaje. Da bi se misleno kolo prekinulo, potrebno je izvrsiti reč: ' Zaista istinu ti kažem, ako se ko na novo ne rodi ne može videti Carstva Božijega. Ako se ko ne rodi vodom i Duhom ne može ući u Carstvo Božije.' (evandjelje po Jovanu 3, 3 i 5)

Spoljašnje obrazovanje u mnogim slučajevima škodi, jer u čoveku podstiče visoko mišljenje o sebi samom. Ovo visoko mišljenje predstavlja zapreku koja sprečava blagodat Božiju da se približi. S druge strane, kada čovek odbaci takvu, lažnu, ideju o sebi samome, tada nas Dobri i Bogati Otac obogaćuje svojim božanskim i prosvetljenim idejama. Kada, medjutim, napaćeni čovek ima visoko mišljenje o sebi, i kada tu misao drži u svome mozgu, on nastavlja da bude samo mozak, samo telesno, i ne poznaje blagodat Božiju, blagodat Duha Svetoga. Kod mnogog znanja, dakle, postoji strah da će glava biti napumpana /znanjem/, a da će time u stvari biti isprazna. Tako dolazi do opasnosti da se to isprazno znanje rastoči u ništa (shizofrenijom), ili da bude gordošću razoreno na komade. Zbog toga znanje treba da sleduje strahu Božijem, i da bude sjedinjeno sa delanjem, kako bi postojala ravnoteža. Znanje, samo po sebi, šteti.

Kada udju egoizam  i razgovorljivost, da bi se začudio kako lepo razmišljam, tada počinju da deluju duhovni zakoni, koji sabiraju ovo dvoje. Ako se ovo stalno dogadja, onda je to značajno. Kada u oko upadne nekakva trunčica ona malo smeta. Ali ako stalno upada, ona stvara veliki problem. Ako je neki čovek pametan i zbog toga neko delo vrši sa lakocom, treba da se pred Bogom pokloni, i da Mu blagodari danju i nocu što mu je dao pamet, koju može da koristi a da se ne umara. A ako ovoga nema, onda neka ne blagodari!

- Ako, medjutim, ima znanje koje ne služi ničemu?

- Tada mu to donosi štetu sa druge strane. Upitaše kamilu: “Da li ti se više dopada put naviše ili naniže?” Ona reče: “Zasto? Prav se izgubio?”

Bolje je onima koji nemaju um. Nama je dat um, da bi nam bilo bolje, ali šta mi činimo? Za to ćemo morati da položimo račun. Kako je to uredio Bog! Oni koji nemaju um su radosni, a i u drugom životu bice im bolje. A ovi koji imaju um, imaju mnogo muka.