u poverenju

Published on 11/21,2015

Poživela je dugi vek i kroza nas dospela u večnost. Reč je o našoj baki Nadi, koja je bila povučena i bogobojažljiva osoba. Takve je se sećam, takva i danas dani živi u meni. Ona je bila i jest dovoljno odvažna da prećuti onim Nišlijama, da istrpi to što drugi misle da nje više nema. Njoj je jedino bitno to uverenje da Boga ima i biće, i da Višnja pravda biće zadovoljena u svoje vreme. Nije važno to što nije onako kako bi mi ljudi priželjkivali, već onako kako Onaj koji živi na nebesima uredi. Zato se i molila da bude Njegova volja, a ne njena, jer je ona oduvek bila svesna svoje ljudske slabosti, kao i slabosti svojih bližnjih. Stoga je i snosila one slabe, i podnosila one jake.

Njeno dejstvo je tiho i bez glasa, i jedino tako je i uspevala da ostvari izreku: “Nada umire poslednja”. Medjutim, bila je dovoljno mudra da oprosti svima dužnicima svojim i na taj način obezbedi sebi spasenje kroz ljubav.

Iza nje je ostao zapis, koji je ostavila po duhovnoj spoznaji pre nego što nas je telesno napustila: “Sveti Randjo vadi dušu!” Onda niko od nas nije mogao razumeti šta je značila ta poruka. U naše vreme bi se već mogo naći neko ko bi ispravno primio signal iz “prošlosti”.

Po saslušanju smo se raspitivali kod ostalih bližnjih: šta bi to moglo bit? Onda nam je Nana objasnila da je Nada govorila o Arhandjelu Mihailu, vojskovodji vojske nebeske, koji revnuje Gospodu Bogu našemu.

Ova spoznaja nas je odvela dotle da smo se molili: učmale duše naše osveti ognjem revnosti tvoje, da bismo budne savesti uvek radosno služili zajedničkom Gospodu našem, svesrdno se ugledajući na tebe, bezgrešnog i svetog brata našeg u Hristu Isusu. Amin.


Comments

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me