Bez Pogovora
Naša “stop avantura” se dešavala na relaciji Beograd-Kuca. Drugarica i ja smo stopirale, ona crna, ja bela. Kada se zaustavio neki kamion teretnjak, zapitah da li mogu da nas povezu u “našem pravcu”. Oni pristadoše. Kada smo bili nadomak motelu Jerina, oni predložiše da njih dvojica i nas dve popijemo piće.
Prethodno smo drugarica i ja imale dogovor da ona ćuti,a ja da govorim. Ona nije znala najbolje naš jezik, niti je poznavala “jugoslovenske prilike”.. Za srpske pojmove, nas su povezli sumnjivi tipovi albanskog porekla, što nisam umela drugačije da joj objasnim nego pogledom i kroz pesmu.
https://www.youtube.com/watch?v=TFmJ3KLeYIk
Glat smo odbili jer smo mogli da očitavamo da to piće, može da se pretvori u nešto prećutano. Pre nego smo iskoračili iz vozila, ljubazno smo im se zahvalili na vožnji. Oni su nas zamolili da im ostavimo svoj kontakt telefon i ime. Dali smo sebi za pravo da zapišemo na papiru ime Ivana i zapisali izumljen broj telefona. Nismo osećali veliku grizu savest, jer nismo želili ništa loše njima, niti smo voleli da oni nama učine pomenuto. Iako to nije moje ime iz lične karte, na posredan način ono je deo moje ličnosti.
Vozač i suvozač su prihvatili ceduljicu bez pogovora i nastavili svoju vožnju ka jugu. Zahvaljujući njihovom nevidljivom prisustvu u meni su trajno zapisane reči merdita i ašurim.