Kako da bude sretno

Poživela je dugi vek i kroza nas dospela u večnost. Reč je o našoj baki Nadi, koja je bila povučena i bogobojažljiva osoba. Takve je se sećam, takva i danas dani živi u meni. Ona je bila i jest dovoljno odvažna da prećuti onim Nišlijama, da istrpi to što drugi misle da nje više nema. Njoj je jedino bitno to uverenje da Boga ima i biće, i da Višnja pravda biće zadovoljena u svoje vreme. Nije važno to što nije onako kako bi mi ljudi priželjkivali, već onako kako Onaj koji živi na nebesima uredi. Zato se i molila da bude Njegova volja, a ne njena, jer je ona oduvek bila svesna svoje ljudske slabosti, kao i slabosti svojih bližnjih. Stoga je i snosila one slabe, i podnosila one jake.

Njeno dejstvo je tiho i bez glasa, i jedino tako je i uspevala da ostvari izreku: “Nada umire poslednja”. Medjutim, bila je dovoljno mudra da oprosti svima dužnicima svojim i na taj način obezbedi sebi spasenje kroz ljubav.

Iza nje je ostao zapis, koji je ostavila po duhovnoj spoznaji pre nego što nas je telesno napustila: “Sveti Randjo vadi dušu!” Onda niko od nas nije mogao razumeti šta je značila ta poruka. U naše vreme bi se već mogo naći neko ko bi ispravno primio signal iz “prošlosti”.

Po saslušanju smo se raspitivali kod ostalih bližnjih: šta bi to moglo bit? Onda nam je Nana objasnila da je Nada govorila o Arhandjelu Mihailu, vojskovodji vojske nebeske, koji revnuje Gospodu Bogu našemu.

ГΩCПОДЕ ИCУCЕ ХРИCТЕ ИCТИНА НАЈВИША

Moj roditelj kršten je u poznim godinama... Mi, njegova najbliža rodbina po telu, iskusili smo njegovo nesrećno stanje i dosta dobro znamo šta znači život bez Boga, to jest po ploti. On je od svoje četrnaeste godine odrastao samo uz jednog roditelja, a potom je dobio “zamenu za oca”. Na žalost, ako su se njegovi domaći i brinuli kako za njega kao telo, nisu se uopšte brinuli za njega kao dušu, jer i na sebe kao obličje Gospodnje behu zaboravili. Tako je takav “život” ostavio strahovitih posledica!

 Moja majka, krštena duša, se odmah po dobijanju prvog deteta duševno razbolela, jer po prirodi stvari “šta ima svetlost sa tamom?” Tako se ona od jedne osobe koju  sa slika pamtim kao nasmejanu, pretvorila u “senku”. Duhovna borba je trajala godinama i trajaće verovatno dok god se sasvim ne izmenimo i ne utvrdimo u Gospodu. Tek kada saznah za reči iz Psalma: “u grehu me rodi mati moja..” tek tada shvatih zašto je ona govorila da smo mi deca kriva za njeno stanje. Meni je iskreno žao što je tako i što mi kao ljudi tek iza tridesete godine postajemo sposobni da razumemo mehanizme rodjenja i umiranja, kao i onog sadržaja koji ispunjava naš boravak u fizickom telu. Mnogi medju nama nisu svesni od kolikog je značaja poznavanje zapovesti Gospodnjih i njihovo drzanje. Moj roditelj je tako ne utvrdjen bio sklon da gleda filmove, da vodi sanjalački život, da veruje u svašta što ljudi govore : čas u ovo, čas u ono, jednom rečju “da se povija kako vetar duva”. A kakav je to tek uticaj imalo na sve nas, i na ženu i na decu! Nismo znali šta je to stabilnost. On je uglavnom bio uznemiren, razdražljiv. Taj svoj nemir je širio svuda naokolo, a to je naročito ostavljalo tragove na nasoj majci. (Zanimljivo je to da su njega ljudi iz sveta rado prihvatali, dok su u njegovoj ženi videli negativca! Tako je to kada ljudi ne poznaju tajnu braka.) Mi, deca smo kršteni i pronalazili smo svoje utočiste što u bližnjima koji su smireni, što lutajući dušom u potrazi za mestom mira. Meni lično je velika uteha što mi je Gospod, hvala Mu i slava, dao suze da umijem dušu kad god osetim pripeku.  Moj rodjeni brat, medjutim nije bio te sreće! Ali, hvala Bogu, i on ima utehu na ovome svetu koji je pun ranjenika..

 Moj roditelj, iako vremešan, dobio je priliku krštenjem da se pokaje za besplodan život i tako nalik Savlu se preobrazi u Pavla, čineći dobra dela onima koji su neznajući zastranili, boraveći u ovom svetu ubedjeni da znaju i mogu. A to je najveća zamka nečastivog kada nas ubedi da mi možemo bez našeg Tvorca i da smo slušajući njega, kao i on (čudovišno) umni i moćni. Tu, u tom pragu leži crv, koji rovari po ljudskim dušama koje su mu to dopustile. Stoga, neki ljudi su nalik kamenu, iz koga poteče izvor suza tek po milosti, kao izraz neobjašnjive ljubavi Božije.

 Došla mi je misao koju bih podelila, ako je to uopšte moguće .. možda je bolji izraz umnožila sa drugima! Evo o čemu se radi.. Verujem da je sreća u “malim” stvarima. Tako taj izraz mali nije odraz spoljašnje veličine, već jedne jednostavnosti, nečega što ne opterećuje u svakom smislu, a što istovremeno obogaćuje i čini nas iznutra radosnim i ispunjenijim. To je stanje duše kada nema briga, nego kada nam je dovoljno da slobodno udahnemo i izdahnemo vazduh, kada nam prija svako vreme, kada nas ni one uobičajene “smetnje” ne smetaju.

Za sve to što smo opisali potrebna je jednostavnost u odevanju, u ishrani, u razmišljanju. Poželjno je makar jedan dan sedmično sedeti u miru, to jest bez puštanja radija, televizije, muzike i filmova na računaru.. Tišina doprinosi da se suočimo sa onim što je u nama! Potrebno je odbaciti sva ona teška osećanja koja nas zamaraju a koja smo znali da držimo u sebi danima, dajući im pravo da nam oduzimaju od životne snage. Kada njih kao neku djulad odbacimo daleko od sebe, podižući ruke iznad ramena, prosto odahnemo i pobrinemo se da imamo jedan jednostavan obrok za sreću. Današnji recept je sledeći:

potrebno je TRI  osnovna sastojka, i to jedna glavica kupusa od trideset dinara, koja ima za cilj da nas pomogne u oslobadjanju od svake bahatosti (razmetanja); jedna ljuta papričica od sedam do deset dinara da nas pomogne u ostavljanju svake ljutine i jarosti i konačno jedan poveći paradajz, domaći rečeno rajčica, da nas podseti da se do raja dolazi kroz tesna vrata. Ovome dodati litar vode, malo soli i malo ulja, i pošto provri dobro izmešati.

http://www.yumama.com/galerija/11291/beba/4-8-meseci/13773-15-znakova-da-vasa-beba-vise-nije-novorodjence.html

Čulo se kucanje na vratima. Kada sam otvorila, sa druge strane ugledala sam dva romska dečaka. Onaj majušniji pozdravlja i pita: “El ima nešto?”

 Na to ja sve vreme ćuteći, bez reči pozdrava I bez odgovora, zatvaram vrata, uzimam nešto iz fioke u predsoblju I pružam mu. On se zahvalio I otišao. Opet sam ostala nema. Samo naše oči su razmenile srdačne poglede I razišli smo se. A onda, ostadoh u kuhinji “sama” I pomislih kako sam zahvalna onima koji mi pružaju priliku da bez ijedne reči kažem nešto, a da mi pri tom ne zamere I ne pomisle da sam neučtiva I glupa. Nisu svi svi ljudi takvi! Takva su uglavnom deca I po neko od odraslih…

 Recimo, moja najduža emotivna veza je trajala četiri godine I nešto.. I za to vreme retko sam ili gotovo uopšte nisam razgovarala sa roditeljima moga momka iako sam sedela sa njima u sobi, za stolom ili bila u njihovom prisustvu. Tek kada smo raskinuli vezu I kada se ukazala prilika, poveo se razgovor izmedju njegovog roditelja I mene. On mi je tada priznao, pošto nije bilo svedoka, znači onako u četiri oka, da je mislio da nisam baš inteligentna ili da ne umem da govorim… Ne zameram mu, jer bi tako pomislila masa ljudi. Takvi su ljudi danas ili je to samo slika onoga što je bilo?! Ne znam.

 Medjutim, ovu priču započeh danas ne bili’ ukazala čast mome dedi, maminom roditelju, kraj koga sam odrasla I koji je poživeo do četvrtog jula 2011. Nikada nisam saznala tačan razlog tome, ali on nije progovarao ukoliko ga neko ne bi oslovio I upitao šta. On nikada nikog nije zapitkivao, već je samo slušao šta mu se saopštava. Meni, neverovatno, ali koliko je meni poznato, a to je nekih trideset tri godine moga prisustva u njegovom životu, on je samo odgovarao ljudima I to kratko, sažeto, jednostavno, gotovo sa “da ili ne” ili eventualno, tek neku reč, čisto da sagovornik zna da ga je sasvim saslušao I razumeo. On je inače imao trojicu rodjene braće, od kojih je jedan bio gluv, to jest mogao je on nešto da kaže ali pošto je slabo čuo, ni njegove reči nisu bile jasno izgovarane, pa ga ni svi ljudi nisi mogli shvatiti. Razumeli su ga samo oni koji su to od srca želeli I oni koji su mu bili bliski I svikli na njega takvog kakav je bio. Verujem da je I to doprinelo da deda bude takav kakav je jer je imao nekog s kim je blizak I s kim se sporazumevao gotovo samo očima i srcem. Tako je on čini se zahvaljujući tome mogao da takav odnos razvije I sa nama koji smo dobro čuli i koji smo mogli da mu damo jezičan odgovor. Naš deda je kao i svaki čovek imao I neke nedostatke, da se ne pomisli da je on bio sveta osoba, ali u pogledu toga i krotkosti, poslušnosti je bio ravan andjelima. Zato ovom prilikom ne želim da kažem “neka ti je laka zemlja”, već da izmolim Gospoda da i njega primi medju Svoje i oprosti mu sva njegova sagrešenja. Možda je Bog to “odavno” i učinio!

Jedan od mojih omiljenih glumaca je Jean Reno… Lično verujem da izbor ljudi koji nam se svidjaju, filmova koji nas oduševe, situacija koje prizivamo, govore o nama samima nešto. Ako ne o našem duboko suštinskom, onda se delimično njega tiču, a delimično naših bližnjih koji I čine da mi budemo ovakvi kakvi JESMO.

Iz tog razloga mogu slobodno da kažem da ako jesam deo života neke ličnosti pa bilo ona fizički udaljena od mene i mnogo kilometara, pa makar se sreli ili ne, mi smo povezani i utičemo na živote jedni drugih.

Zato, danas kada po prvi put videh biografiju pomenute ličnosti, mogadoh da primetim da se naši životi prepliću iako mi za to do malo pre nismo bili u potpunosti svesni. Mogadoh da shvatim zašto sam imala priliku da se sretnem sa sedmoro ljudi iz Maroka  koji su iz KazaBlanke kao i to zašto je moja duša vezana za Francusku iako onde nikad nisam bila… Takodje, za mene je 2006. marta meseca bila ‘’prelomna’’ i nadalje me put terao da se vratim u prošlost i sagledavam sebe (‘re-visiting own past and meeting ourselves’).

Jean Reno was born Juan Moreno y Herrera-Jiménez in Casablanca, Morocco, to Spanish parents (from Andalucía) who moved to North Africa to seek work. His father was a linotypist. Reno settled in France at 17. He began studying drama and has credits in French television and theater as well as films. His first two marriages both ended in divorce, and he had two children with each of them. He keeps homes in Paris and Los Angeles.His parents were born in Sanlucar de Barrameda, Cadiz (Spain) and they left Casablanca to go to France when Jean was 12 years old.

Spouse (3)

His mother died when he was an adolescent.

Lives in Paris with his two children and his wife, a model.

Daughter born in Paris, France [June 1998]

Turned down the role of Agent Smith in the Matriks (1999) to do Godzila (1998)

He has twice played characters whose occupation of "cleaner" - psychotic Victor the Cleaner (Victor nettoyeur) in Nikita (1990), and the calm assassin Léon in Profesionalac(1994).

He has two children from his first marriage to Geneviève: Sandra (b. 1978) and Mickael (b. 1980)

He met his second wife, model Nathalie, on the Champs Elysées (Paris biggest avenue)

He has two children with Nathalie: Tom (b. 1996) and Serena (b. 1998)

He had a role in every play of stage director Didier Flamand from 1977 to 1981, and then had the lead role in Flamand's first short movie La vis (1993).

Due to his tall, hulking frame, he most played villainous brutes early on in his career. Thanks to his skills as an actor, he has broken away from this stereotype and has played everything from romantic-comedy leads to action heroes.

Plays Bezu Fache in Da Vincijev kod (2006). Before that film was made, Harvey Keitelplayed a similar role in Nacionalno blago (2004), which also deals with historical secrets being kept by ancient societies, including the Knights Templar. Keitel also played The Cleaner in Tačka bez povratka (1993), which was a remake of Nikita(1990), in which Reno played the Cleaner.

Mentioned by name in song "Cosmopolitan" by Vincent Delerm.

Former student of the Cours Simon.

Married model and actress Zofia Borucka at the city hall of Les Baux-de-Provence, France. His best men were France's President, then Interior Minister, Nicolas Sarkozy and singer Johnny Hallyday (29 July 2006).

Speaks Spanish, English, French and Italian.

Father with Zofia Borucka of a boy named Cielo (b. July 2009 in New York).

Is reported to be an ISFP according to Jungian psychology.

Appearing in television ads for Toyota in Japan. [August 2005]

 https://www.youtube.com/watch?v=DtUbk6xqanQ

  !ONOMe/ONOJ

 KOGa/KOJu LJUBIM! 

  https://www.youtube.com/watch?v=3Vk4HYUatv8

    DIESES IST FÜR JOVDAT!

  https://www.youtube.com/watch?v=3njHZjqPeaU

   DIESES IST FÜR SUZI!

 https://www.youtube.com/watch?v=idPYoPqQ8pY

 THIS IS FOR MUNIA!