Kako da bude sretno

 Govor starijih ljudi, narocito onih manje obrazovanih se u izvesnoj meri razlikuje od onoga sto danas cujemo u medijima i po skolama. Mene i moju generaciju su ucili da oni nepravilno govore i da je ispravan govor onaj koji ucimo u skolama i takozvani knjizevni jezik, onaj koji koriste pisci i pesnici. Oni ko bajagi treba da budu uzor svima nama kako treba govoriti; kao da je govor neki zvuk koji mi ljudi ispustamo na usta kao zivotinje a ne misaoni obrasci koji kao takvi imaju znacenje bez obzira da li ih izgovorimo na ovaj ili onaj nacin. Tako za razliku od ocekivanog '' gde je?'' moji baba i deda bi govorili '' di je?'' I bez obzira na ispusten glas ''G'' i na pretocen samoglasnik E u I, mi deca smo savrseno dobro razumeli sta oni nas pitaju i nismo pravili nikakav problem oko toga. Naprotiv, kasnije kada je moje skolovanje preraslo u ''visine'' shvatih da me je ta jezicka sarenolikost obogatila i navela da sagledavam babilonsko carstvo na jedan drukciji nacin od onog kako vecina ljudi gleda. Blize receno to me je navelo na vidjenje nepregledne sirine i ucinilo da shvatim slojevitost jezika, to jest zaronim u dubine. Tako dodjosmo i do toga ono sto mi zovemo '' rec'' (eng. vrd) ima svoje i duhovno i materijalno oblicje i da se proteze  vise od tri dimenzije. 

Šta sve možemo nazvati lančanim? Prva moja misao je na sudar, zatim na nakit, zatim na robstvo. Za mene to ne predstavlja onu svetlu stranu zemaljskog života, mada se neki ne bi složili sa mnom. Možda zavisi od toga šta predhodi a šta ishodi iz pomenutog ''lanca''. U principu to je neki teret ili krst koji čovek nosi delom svog boravka ili duž čitavog boravka. Taj lanac može biti i simbol medju ljudske povezanosti. Tako kada karika/e pukne veza se prekida. Ta veza može biti rodbinska, prijateljska, bračna. Može biti i telefonska, žičana, recimo neki cevni spoj. Otićićemo dotle da pomenemo DNK lanac koji je fizička predstava onoga što smo nasledili od predaka i onog što smo nadogradili...

Iz poslednje rečenog shvatamo da mi zakoračivši u ovaj svet,  stupamo u ''misirsko'' ropstvo. Postajemo donekle ovisni o sredinu u koju smo dovedeni (simbolično naslikanu kao prsten ili karika), to jest o materijalni svet koji nas okružuje. Koji stepen zavisnosti ćemo dostići jednim je delom do nas, to jest zavisi od naše svesti i težnje da budemo slobodni.

Neki ljudi se toliko zacopaju u materijalno da se raduju svojim okovima i prosto ne mogu da zamisle svoj opstanak bez njih. Na drugoj strani, malobrojniji su oni koji žele pucanje karika ali ne preduzimaju mnogo da do toga dodje. Još redji su oni koji se uzdaju u Gospoda a uz to marljivo rade na turpijanju lanca; njih ''zaljubljenici'' doživljavaju u najmanju ruku čudacima, nesposobni da shvate da nije zlato ono što sija.

Generalna

Nakon dvogodišnjeg samostalnog života mladi par je odlučio na privremeno stanovanje sa ženinim roditeljima. Oni su stanovali u prosečno vremešnoj kući sa dovoljnim brojem soba, u podnožju brda zvanog Tulba. Ne, oni nisu bili sami. Najstarija ćerka im je ostavila na brigu dve devojčice, dok je ona boravila van zemlje na privremenom radu.

Mladi par je imao skoro jednogodišnje dete kad se odlučio za takav korak, pomalo iz lenjosti da pronadje drugi stan za iznajmljivanje, očekujuci da će uskoro dobiti stan od ustanova u kojima su radili. Njihova očekivanja su se i ispunila ali tek nakon tri godine. Do tada su bili sebe prinudili da borave u sobici u jugo istočnom delu kuće. Nije bilo toliko loše. Postojao je dvorišni prostor gde je dete moglo bezbedno da se igra, nisu davali kiriju. Spolja gledano, bilo je u redu. Našli su stariju ženu koja je trebalo da se stara o detetu dok su oni na poslu, tako da su mogli u 'miru' da stiču zemaljsku platu, penzijsko i zdravstveno osiguranje, ugled u drustvu. Naizgled sve po naumu. Ovde se može potegnuti pitanje " Čijem?"

Telesno sasvim zdravi, nisu mogli da shvate otkud te smetnje kod deteta. Ono je od samog rodjenja imalo manjak fizičke energije. Bilo je raslabljeno 'rednjama', a nakon selidbe u 'novi' stan pojavile su se i  smetnje sa disanjem. Kijavice, problemi sa ušima, grlom, gušenja. Kako je žena bila zdravstveni radnik, a sama nije znala o čemu je reč, rešila se da ga odvede na ispitivanja i oni su izmudrovali da je to od tri ale_ergije.

Medjutim, dete je to drugačije doživljavalo. Moglo je da vidi koješta po snu, i štošta po javi. A kako objasniti roditeljima ili bilo kom telesnom poimalacu?! Nije nalazilo nikog u svom okruženju kome je moglo da poveri svoje osećaje i zapažanja. A evo šta se desilo nekom prilikom: roditelji su bili na radnim mestima. U kući su bili prisutni baba, deda i žena koja je čuvala dete. Taj dan je doživelo veliki stres koji su mu ukućani priredili terajući ga na nešto od čega se uplašilo  i tražilo način da pobegne od njih. Imalo je oko tri godine. Odjurilo je u sobu u kojoj se nalazio krevetac, zatvorilo vrata i preprečilo ulaz pomoću vrata od električnog šporeta, koji je tu stajao neupotrebljivan. Ugledali su šta dete čini i na njihovim licima se pojavio strah. Ono nije razumelo '' zašto su se prenerazili". Na vratima od sobe je bilo providno staklo, prekriveno heklanom zavesom kroz koju su mogli da vide unutrašnjost prostorije. Medjutim, ostali su van. Da bi se sklonilo i od neprijatnih pogleda koji su ga pratili u stopu, pobeglo je u krevetac, pokrilo se, zagrlilo jastuk i plakalo. Tako je i usnulo. Pritusnuto bolom, nije mu bilo važno šta će biti dalje. Nije marilo ni za šta. Suze su ga odvele onamo gde se osećalo u istinu bezbedno, smireno i ljubljeno ... u zagrljaj Tvorca.

Kanim se da izgovorim reč. Ono što dečica dobro znaju to odraslom treba da prevali put da shvati. Pažljivo valja birati reči i doživljavati njihovu pojavu kao poradjanje. Da, skoro svaka nam može doneti nezvanog gosta na vrata, bol. Zato i izabrah da kažem nešto o putu jer to je ono na šta smo svi mi pozvani. Kako nemam vičnost da mnogo govorim radije prepuštam drugima da se ''poradjaju'' mesto mene.

Nekada davno kineski mislilac iznedri ovo: '' Pravi putnik ne pravi planove, niti namerava da stigne do kraja puta. '' Eto do čega je došao on, koji shvata suštinu bitisanja.

Evo čemu uči jedan od sledbenika Hristovih: " Znaj da se put duhovnog života mnogo razlikuje od običnih zemnih putovanja. Kada se na zemaljskom putovanju putnik zaustavlja, on ništa ne gubi od puta koji je prešao; ako se zaustavi na putu duhovnog života, on gubi mnogo od vrlina koje je ranije stekao. Na običnom putovanju, ukoliko putnik ide dalje, utoliko se više zamara; na duhovnom putu, što se većma produžuje put, sežući za onim što je napred,  tim putnik dobija veću snagu i moć za dalje putovanje. Uzrok je taj što naša niža priroda, to jest telo, koje svojim ustajanjem protiv duha i čini put vrline teškim, sve više i više slabi u svojoj borbi protiv duha; dok viša priroda u kojoj obitava vrlina, to jest duh, sve više i više jača i postaje silnija.

 '' Carstvo nebesko se na silu zadobija. ''

Zato, ukoliko većma uspevamo u dobru, utoliko se umaljuje bolni napor koji se u početku stupanja na taj put sreće. Pored toga, neka skrivena sladost koju Bog daje rastvara se sa našim srcem i svakim časom postaje veća. Posledica svega toga je ta da, hitajući napred s većom voljom i snagom, lako prelazimo od vrline vrlini i dostižemo  najzad vrh duhovonog savršenstva, gde duša otpočinje da čini svako dobro, ne s primoravanjem nego od dobre volje i s radošću. Jer, pošto je savladala i pobedila strasti i odrekla se svega tvarnog, živi u Duhu Svetom i u Njemu se, usred prijatnih duhovih napora, nasladjuje slatkim mirom.''

''Najduže putovanje jeste od glave do srca'', izrekao je narod.

Po dolasku u Vijen odmah se ozarila. Dopao joj se neki dugo kosi Kines koga je videla u tržnom centru. On na nju nije burno reagovao,  valjda jer je bila devojčurak i to još u prolazu. Bila je jako maštovita devojčica u poseti kod tete i njihov susret prizvao je sećanje na slikovnice i priče o Indijancija koje je kod kuće rado gledala i čitala. Iako je bila blede puti sanjala je da je jednog dana otme Indijanac kome se ona svidela. Nije marila za to što na svetu postoje čike i tete koji zagovaraju veze u okviru naroda iz koga vodi telesno poreklo i koji nastoje da ne dodje do mešanja bele rase sa drugima. Njihova shvatanja dečji um nije mogao da razume, a oni su na protiv sa mukom prihvatali dečje snove...

Tako su prolazili dani u Vijenu, šetajući u potrazi za pravim cipelama, odlazeći na obližnji bazen gde je izvela svoj 'mrtvački' skok sa metalne daske u olimpiski bezdan. Od tog skoka dobila je priličan šamar u lice jer nije umela da savije glavu kad treba, ali je izlazak iz bazena doživela kao ponovno rodjenje. Nije odmah mogla da diše i u glavi joj je zvečalo i brujalo od snažnog udara i promene pritiska.

Čega može dete da se plaši kada sve vreme ima pred  očima voljenu osobu?! I to ne onu iz materijalnog sveta, nego bi se pre reklo iz paterijalnog... I dok se tuširala u kupaonici zubarske ordinacije koja je bila sva u belom i mirisala na sredstva za vanjsko čišćenje, zamišljala je kako njena ljubav iz snova ostavlja svoju trgovinu i prihvata se pilotske službe, gde putuje s jednog kraja sveta na drugi kraj prevozeći masu i upoznajući se sa prirodnim lepotama! Činilo joj se da bi mu taj posao mnogo više odgovarao.

A kada je leto kulminiralo u punom sjaju, sestra i ona su poprimile obličje zaštitne pucketave kese za prevoz robe i to zahvaljujući nesmotrenosti i crnim gumenim splavovima na kojima su se izležavale upijajući raznobojne sunčeve zrake. Da nije bilo krava i njihovog kiselog mleka možda i samo možda bi završile 'karieru' u nekoj kanti za obnavljanje materijala. Medjutim, zgusnuti mlečni sok je odlično poslužio i za samo tri dana devojčurak se u novo rodjenom zdanju otisnuo u zavičajne vode. Tada nije ni slutila da će morati da ponavlja životnu pred hodnu priču na neki novi način, i da se iz nevidljivog hodnika ponovo ušunja u vidljivu sobu.

Svako od nas ima svoju predstavu o tome da li izgled vara, u kojoj meri i kakvim se sve sredstvima služi prilikom svojih po kušaja. Mi prosto nećemo sasvim razgolititi naše uvide, ali smo pružili priliku radoznalcu da spozna obrise prekrivene koprenom naših spoznaja.

Jedan od dogadjaja iz skolskih dana naterao me je da se dignem ranije iz kreveta i da ga što vernije zapišem. Ne zbog toga što imam veliku želju da se raspišem već kako bi nekima bio od duševne koristi.

Treća godina studija. Na čas dolazi predavač. Učionica je prostrana ali nas onamo ima četrdesetak. Za naše pojmove to je dosta, iako je u istu na prvoj godini smeštano i po devedeset. Neko od nas je osetio potrebu za svežim vazduhom i otvorio prozor. Ta potreba je bila osetna iz dana u dan, bez obzira na doba godine. Čini se, da nije otvorila ta osoba, otvorio bi neko drugi medju nama. To nam nije bio prvi čas tako da smo već osećali izvestan miris koji nije prijao.

Medjutim, naš predavač, ugledni profesor 'srednjih godina', izgleda nije delio sa nama istu potrebu. Ušao je u razred, zatvorio vrata za sobom i otišao pravo do prozora. Zatvorio ga je ili zamolio nekog od nas da ga zatvori, ne sećam se jasno. Medju prisutnima je vladala tišina. Niko se nije bunio, makar ne glasno. A predavač kao da priča sam sa sobom, staloženim glasom je obrazložio. 'Znate, kazao je, od smarada niko nije umro a od zime jeste.' Svi prisutni smo oćutali. Možda je to pomalo čudno za one koji izučavaju jezik da do te mere umeju da vladaju njime, ali i to se dešava. Činjenica je bila da su neki od nas imali svoje mišljenje ili su se tek spremali da ga izgrade.

Meni je takav stav predavača bio stran. Nije mi bilo poznato na čemu se temeljio, ali pretpostavljah na nekom lošem iskustvu. Inače, više volim čist vazduh nego ustajao i pun sićušnih bića koja bi se tako rado nastanila u ljudskom telu. Izgledalo je da iskustvo tera čoveka da se zatvori za nova iskustva; da ga čini manje saosećajnim sa svojim okruženjem, manje spremnim da iznova živi i doživi nešto drugačije.

Recimo da je naš predavač dete, ušao bi medju nas i oslušnuo atmosferu. Bez mnogo razgledanja, video bi da li to što dotiče unutra deluje na dobro ili čini štetu. Kod vremešnih osoba, to nije tako. Oni svoja dela temelje na nečemu što se već odigralo, i na osnovu prošlog grade buduće. Oni i nisu sasvim duševno prisutni onde gde se nalaze, već kada osete neki miris to ih seti na nešto što je bilo. Kada ugledaju neku situaciju, ona ih podseti na nešto što su oni, predak ili bližnji već videli i  retko kad su u stanju da nadzidju predjašnju reakciju. Kada čuju nešto što su već čuli, oni opet dejstvuju na relaciji 'London Paris', to jest povraćaju prošle dogadjaje. Da bi se misleno kolo prekinulo, potrebno je izvrsiti reč: ' Zaista istinu ti kažem, ako se ko na novo ne rodi ne može videti Carstva Božijega. Ako se ko ne rodi vodom i Duhom ne može ući u Carstvo Božije.' (evandjelje po Jovanu 3, 3 i 5)

Spoljašnje obrazovanje u mnogim slučajevima škodi, jer u čoveku podstiče visoko mišljenje o sebi samom. Ovo visoko mišljenje predstavlja zapreku koja sprečava blagodat Božiju da se približi. S druge strane, kada čovek odbaci takvu, lažnu, ideju o sebi samome, tada nas Dobri i Bogati Otac obogaćuje svojim božanskim i prosvetljenim idejama. Kada, medjutim, napaćeni čovek ima visoko mišljenje o sebi, i kada tu misao drži u svome mozgu, on nastavlja da bude samo mozak, samo telesno, i ne poznaje blagodat Božiju, blagodat Duha Svetoga. Kod mnogog znanja, dakle, postoji strah da će glava biti napumpana /znanjem/, a da će time u stvari biti isprazna. Tako dolazi do opasnosti da se to isprazno znanje rastoči u ništa (shizofrenijom), ili da bude gordošću razoreno na komade. Zbog toga znanje treba da sleduje strahu Božijem, i da bude sjedinjeno sa delanjem, kako bi postojala ravnoteža. Znanje, samo po sebi, šteti.

Kada udju egoizam  i razgovorljivost, da bi se začudio kako lepo razmišljam, tada počinju da deluju duhovni zakoni, koji sabiraju ovo dvoje. Ako se ovo stalno dogadja, onda je to značajno. Kada u oko upadne nekakva trunčica ona malo smeta. Ali ako stalno upada, ona stvara veliki problem. Ako je neki čovek pametan i zbog toga neko delo vrši sa lakocom, treba da se pred Bogom pokloni, i da Mu blagodari danju i nocu što mu je dao pamet, koju može da koristi a da se ne umara. A ako ovoga nema, onda neka ne blagodari!

- Ako, medjutim, ima znanje koje ne služi ničemu?

- Tada mu to donosi štetu sa druge strane. Upitaše kamilu: “Da li ti se više dopada put naviše ili naniže?” Ona reče: “Zasto? Prav se izgubio?”

Bolje je onima koji nemaju um. Nama je dat um, da bi nam bilo bolje, ali šta mi činimo? Za to ćemo morati da položimo račun. Kako je to uredio Bog! Oni koji nemaju um su radosni, a i u drugom životu bice im bolje. A ovi koji imaju um, imaju mnogo muka.

Kada naidjosmo na mace napusteno ispred zgrade ni sanjali nismo da je moguce sa njim voditi tako ozbiljne razgovore! Oni povrsni i nepazljivi  bi primetili samo njegovu macju telesnu priliku, oni radoznali bi mozda zaculi i tiho 'mi ja u', dok gotovo retki bi sa velikim naporom razotkrivali necujne poruke usima koje slusaju.

 Blazeni kad na vas omrznu ljudi i kad vas budu gonili

  i grdili i razglasili vase ime kao zlo radi Sina covecijega.

 Radujte se u onaj dan i zaigrajte od veselja

  jer velika ce nagrada biti vasa na nebesima

Radio je za pentagon. I eto ga sad kod  mene. Pentraci se da izgrize Mek Kinlijevu piramidu. Ne da se lako ta tvorevina pogristi ali Dido je vrlo uporan igrac. Upotrebice energiju svakog atoma ako treba da raskine lancanu vezu. Jos u Meksiku su ga pripremali da obavi taj zadatak sto je drugima tesko padao ili im izgledao neizvodljiv.

Pre nego sto se usudio reci bilo sta, govorili su da je cudak i da je gotovo nemoguce slediti ga u naumu. Svakodnevno je vredno pesacio. Nije se bojao ni mraka nik kise ni sumnjivih dana. Verovao je da je zivot cuvan i da ce 'zaru zarevo i Istinitom Istina'. Od cega ima da strahuje?! Nema ti on nista izgubiti jer njegovo blago moljac ne grize, rdja ne kvari.

Grabio je ka vrhu, ne radi samog vr(h)a nego da bi za svagda okoncao sopstveni poriv ka agoniji. Prosto, nije mario za ono sto mu mogu ponuditi velikani ovoga sveta, tako da mu ni misevi nisu delovali privlacno. Kazali mu da je 'perdido' a on uspeo je da ostane miran duhom.

Da,  moguce je da se izgubio i zalutao u ovaj svet ukusa i mirisa. Jer on nije ovde zbog datog obecanja dosao.. medjutim, dobio je priliku da se na rec vrati nebesima. Onamo ce se vec pobrinuti za njega i nece ga muciti ruznim mislima i predlozima. Oslobodjen od telesnih potreba nece patiti od vidstva i cuvstva, verovao je. Zato, jos koji udarac i ugriz, ode (s)vrh piramide i krete raspad Bil ura.

Nedelja noć. Ima se utisak da je kiša sve vreme padala ili se tako činilo zbog dolaska svesti. I kao da se sanjalo većim delom noći.. Medjutim od silnih  snova ostadoše dve upečatljive slike:

Šetnja sa roditeljima i rodjacima kroz neki prostrani park. Ne, on nije kao oni koje vidjamo na javi jer u njemu nema asfaltiranih staza, a odlikuje se i po mnoštvu drveća na kojem raste voće. Mirno mesto čiju tišinu remete glasovi životinja. Ljudi se medjusobno sporazumevaju mislima tako da nema u običajene dernjave i glasno govorništva.

Prolazeći pored kakvog stabla na kome rastu dunje odlučih da se uzverem na njega i naberem neki broj zrelih voćki. Medjutim, roditelji baš kao i na javi pokazivaše vlastiti nedostatak dobre volje i spremnosti na akciju pokušavajući da me odgovore od namere. Ne dopustih im, baš kao i na javi, da u moje biće utkaju takve niti! I čim mi se ukazala prilika, dobro osmotrih drvo koje po svojoj gorostasnosti uopšte nije bilo nalik dunjinom stablu i smislivši taktiku započeh veranje. ZaIsta  uživah u toj radnji i kad dosegoh željenu granu počeh da ubirem plodove koji po obliku i boji opet nisu ličili na dunje.. Boja im je varirala od žute ka crvenkastoj pa su tako podsećali na mango, ali oblik često nekako pljosnat podsećao je na nepodpune modele zadebljalih šaka i prstiju. Ubravši ih, pobacah ih dole i ostadoh za neko vreme da uživam u pogledu i osećaju rasprostiranja duha. E radosti!

Naredna slika se kao neka epizoda nadovezala na pred hodnu, ali je iseljena iz one "čarobne bašte" u stan naših roditelja. Oni nisu trenutno prisutni, ali smo brat i ja, koji inače ne stanujemo u njemu, prisutni u različitim prostorijama. Brat sedi u kujni, moguće nakon doručka, dok moja malenkost dosipa vodu u posude okačene na radijatore. Na mah mi nestane posuda iz dnevne sobe iz ruku i krećem ka kujni da se požalim bratu. Kad onamo se pojavio neki stariji muškarac u džemperu a bez čakšira i tako u donjem vešu sedi u čelu stola i razgovara sa bratom.

Na moj dolazak brat izrazi vlastitu nevericu u pogledu starosti pridošlice koji se tu stvorio, govoreći da ovaj tvrdi da ima trideset devet, a izgleda kao da ima skoro duplo toliko. Na bratovljeve reči oćutah i dadoh se na po smatranje. Na moje iz nenadjenje izgled pridošlice poče postepeno da se menja: bele vlati počeše da poprimaju tonove, a lice do malo pre ispijeno i bledo da dobija rumen i vlagu. I dok smo se posmatrali ćutke on kao da se pod mladio više od deset godina. Nasmešio se i iščezao isto onako kako je i došao. Brat i ja se zgledasmo bez reči... Vratih se poslu u dnevnoj sobi, kad onamo na isparivaču za radijator nataknute majušne pandalone. Možda baš one koje su nedostajale čudnom posetiocu.

Budjenje me je uključilo u drugu stvarnost. Nije bilo mnogo znati želje na temu "šta nam donosi nedelni dan". Kao da se (ne)iskazanost sna prenela i na javu, dočekasmo sunce i vedrinu iza kiše i oblačine.

Nekom prilikom dodje nam jedan arhitekta, tražeći i dobivši uslugu... I krete da me ispituje o nameštaju, te zašto je onde stolica, te zašto pravimo razmeštaj. A mi mu kazasmo sve po redu, kako je kod nas svakog meseca drugo jačije i da u zavisnosti koda dana, sedmice, meseca ili godine dodje može da zatekne drugo jačije stanje stvari. Medjutim, ono što oćutasmo jeste da je istinita bit nepromenljiva, neograničena i večna; da nju ne dotiče spoljni promet i ras pored, jer sadrži veru u višnju pravdu!

Na to njegovo raspitivanje shvatismo da mu se htelo da se i mi raspitamo oko njegovih stvari, jer učenici Isusa čine drugima što žele da njima čine. I tako ga pitasmo za zdravlje gde se on požali na muku i težinu. O poslu nam kaza da dosta putuje i da mu pos'o nije isp'o kako "treba" i da se skratio. Radio je preko kakve agencije koja mu je uzimala procenat i ona ga je poslala u (A)Frikiju, zemlju kamerunsku. Trebalo je da tamo proboravi mesec dana prema planu, ali meštani one zemlje se digoše i poslaše ga odakle je došao nedovršena posla. I on moljaše da dozna uzrok tome dogadjaju.

Rekosmo mu da treba da bude stpljiv i da će tajno postati javno. I zarekosmo da otvorimo kartu i da vidimo gde je zemlja u kojoj je bio poslat po zadatku i da rasotkrijemo veo koji deli svetlost od tame... I otvorismo atlas i spazismo da ta zemlja delom izlazi na Atlanski okejan i da je u susedstvu Ga bona, Kon ga, Centralno afrikijske Republi ke, Ča da, Ni gerije, Gi vineje. Sva sreća je po njega što je ta država severno od akvadora jer da je južno ostao bi duže nego što je planirano i pitanje je: "da li bi glavu mogao da digne od silinog posla?" Hvala Bogu što je uredio da ta zemlja svojim severnim delom izlazi na jezersku vodu koja spaja četiri zemlje od koje su dve predstavljene zelenom, jedna rozom i jedna narandžom jer se tako povezaše kopnene i vodene mase!

Sanjala ga je i pre i posle. Ona izmedju ta dva pojma nije videla neke razlike. I kada su se sreli znala je da je to on jer ga je pre poznala i osećala ga je kao što sebe oseća. Ali godine su se pre prečile... One kao da su legle izmedju njih i nisu dozvoljavale da se on i ona vide kad god bi hteli.. a hteli su i to često!

On je bio dete a ona jako stara. Ako je verovati levacima, ona je napunila osam deset dve a on.. njemu je bilo četrnaest dana da napuni četrdeset prvu. Čini se ljubav ne zna za godine niti meri vreme! Medjutim, ako je verovati onima desno naklonjenim ona i nije bila tako matora kao što levaci tvrde jer je imala svega dva deset osam ali su njega okarakterisali kao malo letnu osobu koja samo što nije stekla četrnaest. Tako se ispostavilo da ona nije bila mlada niti da je on mlado ženja.

U vezi sa njim njene godine su se vrtele una sat tako da su je desni prepoznavali kao damu od dva deset četeri, dok su levo orijentisani govorili da dobro izgleda za svoje godine, a davali joj pet deset četiri. U vezi sa njom njegove godine su se vrtele na pred tako da su mu dešnjaci čestitali puno letstvo i radovali se njegovoj zrelosti i mogućnosti da pravi sopstvene izbore. Levici se ta njegova "veza" nije naročito dopadala jer je ona doživljavala da je on taj koji gubi a ona tja koja dobija; uvidela je da je posle kratkog vremena on izgledao kao da ima šest desetak. Ako je suditi po belini kose neko bi mu dao i više, ali su njegove obrve i lice bili jasan pokazatelj da kosa vara. Zato je onima koji su mudri bolje da se uzdrže od sudjenja!

Hoće li i dalje hteti da bude sa ženom od dva deset i četiri sada kada ima osamnaest i kada su mu se otvorile oči?! Ili je možda pitanje sa osnovom: "da li je dobro za njega da bude sa onom koja je sada starija od njega oko sedam godina, a bila je dva puta toliko...? I pita li neko nju nešto  u toj vezi ili je zbog starosti on zadužen da nudi rešenja i iznalazi odgovore?"

Vreme ima varljivu ćud! Oni koji to znaju ne brinu mnogo oko godina niti se podresaju što  vidjenja nisu podešena baš onde gde bi levi 'teli a desnima se navrnulo da bude.. Gde su niti srca povezane na tim mestima ima nade. A kada gajiš veru postoji verovatnoća da ćeš osloboditi nadu i naći se sa osobom koju ljubiš.

Bilo mu je ime DaliBor. Znali su se iz vidjenja, dobar dan i do vidjenja. Bio je nekoliko godina stariji od nje. Prišao joj je bez reči u noćnom klubu koji se nalazio na hipodromu i bez najave je poljubio. Nije znala kako da mu odgovori!

Kasnije su se sretali u blizini njegovog radnog mesta gde je radio kao vozač. Srela ga je i jednom u obližnjem parku sa porodicom. Nije joj bilo jasno "šta je onda značio onaj poljubac ako je otišao bez reči, upoznao drugu ženu koja mu je rodila"...

Nekom prilikom vozili su se zajedno do susednog grada jer je napustila svoje rodno mesto. Sedela je na mestu iza njega dok je on obavljao svoju dužnost. Razgovarali su o putovanjima. Govorila je da joj jako prija pokret, makar se vozilo kretalo a ona sedela u njemu. I on je gajio posebna osećanja prema putovanju i poverio joj svoj doživljaj o odlasku u Makedoniju, gde je u maju išao sa nekom turističkom grupom. Bili su na Ohridskom jezeru, posetili Sveti Naum i obišli grad Ohrid. Pričao je da se u blizini pomenutog svetilišta nalazi izvor sa Mokre planine. Nije mogla tada da zapamti po kome su nazvali tu vodu, ali joj se činilo da ima neke veze sa Kozmom i Damjanom. Govorilo se da je voda lekovita i da dolaze ljudi sa svih strana da se leče.

Dolazak na stanicu prekinuo je njihov razgovor. Tada se zamislila i shvatila da je u svom razredu u osnovnoj imala druga koji se zvao kao on. Onaj iz osnovne je bio stariji, mršav, tamnoput, jarac u horoskopu. Sreli su se pet na est godina nakon završene osmoletke i sedeli jedno do drugog za stolom. On je bio desno od nje a izmedju se našao Sloba zvani Blizanac, koga nešto nije držalo pa se šetkao od druga do drugarice. Ispričao joj je da radi u nekom lokalu kao pica majstor i pozvao je da nekom prilikom isproba njegova dela. Medjutim, ona nije imala hrabrosti da ode jer je mislila: " Dva na est parčeta, koj da pojede toliko!" Tada nije ni pomišljala da može sa nekim da podeli takvo jelo.

Žalio joj se da je imao jednu duugu vezu i da su čak živeli zajedno, ali da su se rastali. Bojao se da je suviše star i da neće naći pravu a imao je svega trideset godina. Oko godinu iza toga su se sreli kod parka. Ona se šetala sa majkom, a on sa devojkom. Da li je to "prava", pokaza će vreme!

"A kakvo je NJOJ ime?", upita server. Njeno  ime nije bitno, jer se povela reč o njegovom. Jer mi pri povedasmo o prošlom ne dotaknuvši se sadašnjeg i ne nazrevši ime za budući dan.

Preselili su se u novi stan, u zgradu sa znakom mercedesa, kad kod suseda dolazi neki Filistejac kome je ime Adam. I taj je bio čovek sa talasastom i neobičnom kosom za pojmove ljudi iz onoga kraja. Medjutim, svoj deci se Adam jako svideo, a medju njima i ona.

I jednoga dana dočeka priliku da zaskoči Adama i dodirne njegovu kosu.. Njena sreća je toga dana bila neopisana. Nije umela da opiše osećaj koji je tada obuzeo ali je mogla da kaže da je njihov susret ostavio traga i na njoj i na Adamu.

Iza toga se nisu vidjali. Pitala je za njega susedu a ona joj kaza da se vratio u svoju zemlju i da je tamo stradao. Ta obavest je se snažno dojmila te se isplaka radi Adama i krete da ga traži. "Nije važno gde je, jer će ga naći" , verova u ovo.

Na drugoj godini studija srete brojne Filistejce i dobro se zagleda u jednog sa naočarima. Nije bio visoke gradje i nosio je prosto odelo. Imao je kosu baš kao Adam. Nije znala šta je to vuklo njemu: kosa, stakla na naočarima, odelo ili noge. Tek se zaljubi u njega i priznade mu ljubav. A on se čudno poneo!

Predložila mu je da žive zajedno i on je primi za neko vreme. I živeli su iznad zatvora i radovaše se vremenu i uzajamnoj pažnji. Ali, on se užele zemlje Israelske i ostavi je za vreme neko. I u onoj zemlji izbiše neredi i on je napusti otišavši u ondašnji Misir. I gledaše da što pre ostavi zemlju onu i put ga odvede u zemlju iTalijansku. Ujak mu nadje posao onamo ali mu nije odgovaralo ponudjeno rešenje. I čuše se telefonom a njega obuze laža i nemački jezik te prećuta da dolazi Serbiji. Kako su u laži kratke noge ubrzo se razglasi gde je Adam i nadjoše se na Zvezdari...

Činilo se da njihova veza nije bila Bogu po volji. I otprati ga u beli svet da onamo živi i radi. I javi joj se da poželi mir i reče da je nastanio  NorVešku. Nije razumela šta joj kaza, ali mu uzvrati pozdrav i požele da živi prema volji Oca koji je na nebesima. U kom vremenu i prostoru će ponovo doći do "kratkog spoja", nije znala reći. Ono što je sigurno jeste da će se (pre)poznati.