Kako da bude sretno

Ovako je to izgledalo.. Svet se sveo na dva muškarca i ženu. A možda je to bio i muškarac koji se pukim slučajem odelio od sebe kako bi mogao da sedi i levo i desno od žene! Jedan deo je vozio i tiho govorio, dok je drugi govorio povišenim tonom i nosio sa ženom nameštaj.

I na putu kroz Mirjevo vozač gledajući kroz ili  u staklo spazi dvoje kako nose teret i nemi film dobi zvuk govoreći:" ko im je kriv kad ne znaju da unajme prevoz." Ovi koji sedeše desno oćutaše zajedljivu primedbu.

I to ne bi sve jer  se na putu desnom prijeo  bostan i učini mu se da je uz put povoljna cena: trideset pet dinara kilo. Levi se radi toga igrao sa njim, čikajući ga da ide u zadni deo i ne hte da zaustavlja belo vozilo. Desni se tu nekako rastreznio i stade da posmatra svet bez tamnih naočara. A levi poče da priča o ljudskim ogledima vršenim nad čovekom  gde je on ispitivan o  životu i pravima. Pri toj radnji su u njega puštali struju nastojeći da ga tako "pošteno" izmuče i dodju do istine. I dok je čovek vrečao od bola ovaj desni se nadovezao govoreći da je njemu zapravo došla ta misao sa strujom na um i da je on tako igrajući se koristio struju iz stričeve kuće želeći da njome ulovi ribe iz potoka, te da je nekoliko ribica postradalo a da ga je stric ispremlatio zato što je struja iz njegove kuće trošena u potoku...

Ono što je bilo čudno je da je desni tvrdio da ima "dvoje" dece: žensko  od osamdeset devet i muško od osamdeset šest, ili su možda godine bile obrnute, dok je levi govorio samo o ćerki od šesnaest godina. Za njega sin kao da nije postojao ili je on u trinaestoj izgubio vid. Žena je sve ovo slušala i  zapažala iznenadjena neuskladjenost muškarca sa samim sobom. Levi je tvrdio da je na konjičkim igrama prejahao pedeset i jedan krug dok je desni skromno kazao da je on obišao dva kruga manje, tako da je ženska strana zaključila da je pošteno da se nadju na nuli, a ne da se hvališu prevaljenom kilometražom.

Desni, više pokretan tip; nije štedeo svoje noge već je predhodno dobro istražio i ispitao teren kojim će se vozač kratati. Na drugoj strani, levi iako fizički manje aktivan, predplatio se na vežbe istezanja navodno da poboljša zdravstveno stanje, a u stvari je išao na masažu uma gde su ga tretirali s ciljem da ojača. Zatvarali su mu prozore pravdajući se time da su to i njima radili dole na istoku. I padao je i u vatru i u vodu sve dok neki isposnik i molitvenik ne učini da to prestane i da se sin isceli radi molitve očeve.

I stigavši do kapije gradske namestiše  vozilo tako da se iskrca roba i kretoše ka svojoj "polaznoj" poziciji, ali ne onim putem kojim su stigli do kraja nego onim kraćim kojim se prolaz carini. I na izlazu sa kolo dvora ugledaše gužvu. Levi odmah zakuka; desni hladno proceni situaciju da je dalek put do doma i predvidi čekanje od četrdeset pet minuta. Žena ih podseti da oči umeju da varaju i da "spori hod vozila" neće trajati duže od deset minuta.

Levi uspe da prizna da je zbog iskustva iz prošlosti imao crne prognoze i da je zbog toga sebe poredio sa majmunom koji se kocka očekujući da dobije premiju. Desni je izvadio kartu mudrosti iz rukava govoreći da je njemu povoljnije da ne dogovara cenu svog služenja pre obavljenog posla, već da mu odgovara da to obavi posle.

Tako bivši i  budući vernici sve živeše skladno svojoj veri. U šta ne posumnjaše u srcu to im se i ostvari, dok im sumnja pade u zaborav i povuče za sobom svoje koferče. Na putu ka stanu kroz Mirjevo ugledaše vatromet u vidu roze svetlosnih iskrica. Da li je on bio radi žene ili muškarca ili ... se eksplozija rakete nije desila da objavi podeljenost već "nešto" drugačije prirode?!

Sreli su se pre nego što će on preći na drugu stranu. Ona je imala lepe plave oči i radila kod semafora. Bila je jako žedna i krenula u potragu za vodom. Bio je to topli julski dan sedmi i ako je sunce grejalo, bilo je i vetra. Bila je društvu prijatelja i vodio se razgovor o novcima. Bila je stidljiva osoba i nije tek tako prilazila nepoznatim ljudima, ali toga dana na nagovor starijeg prolaznika pridje nepoznatoj osobi željna kisele vode.

A on je čuo njenu priču jer je umeo dobro da sluša i pre nego je došlo do njihovog susreta. Prišla mu je sa osmehom Mona Lise i pitala šta on to radi. A on se desio na licu mesta kako bi oglasio ono što radi. I dok je postavljao svog oglas na izabranu poziciju vodili su veseo i neobavezan razgovor. On se bavio masažom a ona je baš o tome sanjala. Njen posao je bio naporan i često su je bolele noge od stajanja i donji deo ledja. Pušila je duvan i od te ružne navike imala manjih problema sa srcem. Odmah je to primetio jer je i on nekada imao neprijatna iskustva sa duvanom.

Požalila se na bolna ledja i pitala da se dogovore za masažu. Ona je navodno imala momka koji je znao da masira i sada po ovakvim vrelim danima to joj je nedostajalo. On ju je pitao za godine a ona je rekla da ima dvadeset devet i da je na putu ka tridesetoj. On je svoje godine prećutao mada je u sebi računao "razliku". Ona je pitala gde se radi masaža i dobila odgovor da je to na Kara burmi. Njoj je to bilo blizu.. i ona je otvoreno priznala svoj doživljaj prostorne udaljenosti. Pre nego što je on nastavio putem za Dorćol (dort yol = raskršće, mesto gde se ukrštaju putevi), rekao joj je da joj toga dana ne treba masiranje i da čuva ono što je najdragocenije kod nje spustivši svoj desni dlan na levu stranu grudi.

I ona i on su verovali da će se naći ponovo. To se dalo i videti u njihovom pogledu i osetiti iznutra. Za trenutak se promeniše boje na semaforu koji se našao na Dorćolu koji spaja njeno i njegovo radno mesto.

Nekada davno bese jedno dete. I ono je otislo od kuce jer nije moglo da trpi da mu se roditelji svadjaju. To mu je toliko smetalo da se razboljevalo, plakalo i zatvaralo se u sebe jer mu se cinilo da su svi ljudi spolja nalik onima koje je vidjalo unutra. I dete ljuto na one koji su mu bili u srcu ode od kuce sa petnaest godina. | nista pametnije nije moglo da smisli nego da ide kod svoje bake. I nije znalo da je baku pojeo vuk... I dete je "racunalo": odavde mi je blize skola, necu morati da ustajem tako rano i sve ce mi biti drugacije.

Medjutim, stvari nisu bile bas onakve kako je dete racunalo jer je baka bila veci racundzija od njega. I bolelo ga je bakino ponasanje a to su osecali na svojoj kozi i detetovi roditelji i svi oni koje je dete volelo. Ni zensko ni musko se nisu osecali naj sjajnije, s tim sto je zensko javno tuzilo, a musko je nosilo u sebi Sodomu i ispoljavalo patnju tajno. A kada bi se desavale dobre stvari, prilike i slike su bile obrnute, kao u ogledalu. Musko bi se najpre otvoreno radovalo dok bi zensko objavljivalo radost tek nakon dana. Ove opisane dusevne reakcije detetovih roditelja nisu bile slucajno takve vec ih je tako uredila visa sila, sto ce reci Tvorac.

I dete je videlo sto jeste i govorilo sto jeste iako nije moglo razumom da pojmi zasto se sve to desava i ko je to tako podesio. I pre nego sto ce otici od bake ili je to bilo posle, ne seca se najjasnije, dogodio se jedan razgovor sa bakinom cerkom. On se zbio u dnevnom boravku koji je ujedno bio i bakina spavaca soba. Tu su se nasli baka, tetka i dete i vodili neki neobican razgovor. Baka je bila prisutna ali su tetka i dete bili govornik i sagovornik. Ili je to samo tako izgledalo! I taj razgovor je bio na temu braka i sta valja ciniti u slucaju nesloge tokom zajednickog zivota. Verovatno zbog toga sto su se tetkini roditelji rastali ona je mislila da je to najgora stvar na svetu i da muz ni posto ne treba da ostavlja zenu niti valja da zena napusta svog muza i tome je ucila dete. Medjutim, dete kome je bilo dosta gorcine je reklo tetki da je bolje da se dvoje razdvoje ako vec nisu jedno i da je zivot takvih koji nisu celina nalik onim paklenim krugovima koje Dante opisa u svome delu, iako dete nije ni sanjalo da takva knjiga postoji. Ono je ni manje ni vise zivelo neke od tih krugova i ne znajuci da ih zivi, nego je svojim ponasanjem objasnjavalo kroz sta prolazi. Medjutim, baka nije imala sluha ili joj je bio los, a tetka koja je vazila za sluhistu i muzikalnu osobu nije imala jasnu predstavu. Dete je povredilo ono sto je dozivelo i zbog toga se nije saosecalo sa onima koji su mu sudili ostro.

Poznato je da deca nemaju sud vec se uzdaju u volju onog koji ih je stvorio i mole Boga da Istina izidje na videlo i da se zbije Pravda, da bude po Veri i da pobedi Ljubav. Verovatno prema Bozijoj promisli detetovi roditelji ostase zajedno i na putu da postanu Jedno, iako su bili osudjeni da te "daleke" godine krenu zajednickim snagama da odbacuju tri prstena brojeci natraske.

Opkoračismo vreme i eto nas na njemu. Kao na kakvoj jahaćoj životinji, doživljaj je sa dašnji dok noge gaze po prošlom i budućem. Evo nas u mestu surijskoj Sarapti o kojoj se raširi glas naširoko i nadaleko. Koj ima uši nek pročuje, koj gleda neka progleda!

A de je to mesto, ko će ga znati! Na obali morskoj u blizini Tira i Sidona. Ni ovi nazivi ne odgonetnuše gonetku. Ovdašnjem rodu bi bilo jasnije reći Zidon i Tara da bi doživeli imena prisnima. I na konju je pozamašan put do nekadašnjeg  staništa Sarapena. Ali snagom volje, svaki put je lakši a vreme nekako okraća kao na nevešto opranoj bluzi rukavi. Na tom mestu je nakalamljena jedna grana koja se na dobro primila i rodila teškoga roda. A taj rod bivši nekako valjkast otkotrljao se sa gore Lavanske na sve strane sveta. Koje kuda vo stok, koje kuda za pad, nešto saverno, po nešto (j)ugno. Koj će ga znati de ga je po golema!

A rod ko rot, vijuga sve prizemno i podzemno pa kad nadodju vode neki stane da se kvari, a neki jača i radja seme dobro. A što je težak taj rod?! Svaka voćka misli za sebe da baš od njenog semena niklo što je z dravo. Ako li nije, onda bar da će buduće njeno seme proklijati i iz njega narasti 'veliki' rod. Pitamo se: od kuda im ta ideja?! Moguće otud što su od Ab Rahama i imaju neke veze sa Is Hakom... Ali šta vredi grani koja se kalemi na drugo drvo, ako srce nije obrezano verom Ab Rahama i vodjeno svetom Ljubavlju?! Da li se sinu gledaju Očeva dela ili Otac pažljivo prati sinovljeva? I koliko god Ab bio prav u delanju, Um je  ta koja čini čorbu i stavlja je na probu.

Kazano je da Isav dade prvenstvo Jakovu radi jela crvenoga i da se otad prozva Edom. I Jakov dade bratu leba i varenog leća, i on se najede i napi i ode. Za prvenaštvo nije mario. Jakob lukavstvom Uma dobi blagoslov od onemoćalog Is Haka koji glasi: ' Bog ti dao rose nebeske i dobre zemlje i pašenice i vina iz obilja! Rodovi ti služili i plemena ti se klanjala! Bio gospodar braći svojoj i klanjali ti se sinovi matere tvoje! Proklet bio koji tebe proklinje i blagosloven koji te blagosilja!'

Na dolazak Edomov Is Hak vrište iz sveg glasa i reče: dodje brat tvoj s prevarom i odnose blagoslov. Edom na to kaza: 'pravo mu je ime JaKov  jer me vara po drugi put.' Na njegov plač roditelj mu dade blagoslov: ' Stan će ti biti na rodnoj zemlji i rosa nebeska oz gor. Ali ćeš živeti od mača i bratu ćeš svojemu služiti; ali doći će vreme te pošto se naplačeš skršićeš jaram njegov s vrata svoga.'

I još je kazano: 'Sarevi rodni vladaju rodom a koji njima upravljaju zovu se 'dobro tvori'. Ali vi ne mojte tako; nego koji hoće da bude veći medju vama da bude mali, i koji hoće da je starešina nek bude sluga. Jer koji je veći onaj koji sedi za stolom ili onaj koji služi? Jer blago je onim slugama koje Gospod nadje da paze kad dodje.'

Verovali ili ne, tek mene geo gravija ili takozvani rtni opis nikad nije zanimo! U školi sva predavanja slušah na jedno uvo dok mi je na drugo najčešće izlazilo. Ta visoka propusnost se javlja kada nam se nešto ne svidja a ne želimo otvoreno da izrazimo nezadovoljstvo ukom i naukom kojom pokušavaju da nas zasite. Gradivo koje nam se nije dopadalo uglavnom je odradjivano s mukom jer nikako drugačije ne bismo mogli da izdeklemujemo štivo koje oni skloni bubanju bez problema primaju.

Ali evo, dodje mi na um pitanje: da li je istina ono čemu su nas učili ili su nam samo servirali planove (karte) u koje je trebalo da poverujemo? Onda možemo da kažemo da je pod znakom pitanja položaj američkog kopna, jer neki kažu da je na zapadu neki na istoku. Premda je rt ili zemaljsko telo oblo, u zavisnosti s koje strane posmatramo mi vidimo da je nešto levo ili desno. Ako verujemo u ono čemu su nas učili u školi pomenuto kopno je na desnoj strani. Ako verujemo u ono što šire po mreži (internetu) onda bi značilo da je američka kopnena masa na levoj strani. Posebna je priča to što se na slici ili karti vidi naopako, pa onda kažu da je ono što je naspramno levom oku desno, a ono što se protivi desnom oku levo.

Gde je istok a gde zapad nek bude volja Gospodnja, nego da kažemo ponešto o severu i jugu. Ti delovi rta su čuveni po tome što se na ili u njima nalaze polovi. Da li su ti polovi umešani u podelu Adama na muško i žensko ovoga puta nećemo o tome raspravljati, ali ćemo reći ono što je očigledno: sever je gore, jug dole. Naj severnija zemlja je Arti(č)ki rt, ako to i dalje postoji; a tu je i Ostrvo oktobarske revolucije, Sibir i Parijeva zemlja na zelenom ostrvu (Grin Landu), kao i evropska Laponija. Tamo je još koješta što nećemo spominjati.

Po vratak iz posete učinio je da se zapitam kako da se štitim od mraka koji deluje u nevidovnom svetu ili kako se naučno naziva 'nematerijalna ravan'. Našavši se u stanu dobih svest da se već uveliko odvija nutarnji razgovor u kome se obraćam za pomoć Tvorcu. Ušavši u svoju sobu čuh unutra glas koji kaže: ' krv ti štit'.

Sa mojom detinjom pameću i strahom koji se navrzao reših da pustim krv i tako rešim stvar. Maših se oštrog predmeta, rasekoh kožu na ruci tek toliko da procuri 'moja zaštita'. Vera u istinitost onoga što čuh učini da se strah razbije u param parčad. Nadjoh smirenja u tome što izgovorih u sebi 'krv mi je čuvar i odbrana od svake napasti'.

Mnogo je vode proteklo dok se moja pamet nije preinačila i minuli   dogadjaj iz detinjstva i upute sa visine razumela u izmenjenom vidu. Odlučih se da svoju krv pročistim koliko god je u mojoj moći kako bi me što bolje služila za života. Ta odluka koja nije sklepana na brzinu pomaže mi u istrajnosti, kao i vera da ono što je sveto može da svetli.

Negdašnja zbilja nekako se provlači kroz doživljaje pa tako i ovde: dodje čovek kod mene po pomoć i pošto je primi, zanima se zašto kod mene koža isparava prijatno. Pomislih: miris je od krvi. Onda mi dodje na pamet dogadjaj iz detinjstva i reči što primih da čuvam.

Nekada beše jedno dete koje nije volelo svoje ime. Ono ga dobi od roditelja ali mu nije bilo pravo što je dugo a ne onako kratko i slatko kod druge dece s kojom se sretalo. Moglo je od datog imena da se napravi nad imak ali kao da je osećalo nadimanje od tog skraćenog oblika i nije ga mnogo veselio. I zato se ono obraćalo molitvom onome koji čuje glas srca i on obradova dete novim imenom, ali mu poveri da ga čuva u srcu i da ono bude zavet izmedju njih. Skraćeni vid novog imena jeste Koni i dete ga je otkrivalo drugarima od poverenja, iako oni nisu sasvim razumeli nadošlu radost i nezadovoljstvo predjašnjim vidom.

Iako je dete imalo neke bliske drugare, zbog sklonosti da se igra samostalno i da izmišlja nove igre često je izbivalo od društva. Društvo je bilo takvo da nije u potpunosti ras umelo mutavski način obraćanja, već je očekivalo da dete koristi zemaljskim govorom. To se detetu nije baš mililo ili da pravo kažemo, činilo mu se da ne može da postigne punoću izraza niti da rasvetli u celini ono što mu je na umu. Govor uma (nebeski) ili sporazumevanje mislima mu je delovao kao prirodniji način za ras umevanje medju ljudima.

Roditelji su detetu kao i drugoj deci kupovali razne vrste igračaka, ali ono nije mnogo marilo za njih. Verovatno ga više ispunjavalo kada se igra sa živima nego sa 'mrtvima'. Jednom (ne)prilikom pošto ga roditelji odveli kod čike koji oblikuje kosu i krati vlasima dužinu dete se pošteno naljutilo. Kako bi pokazalo onome šišaču i onima koji su priželjkivali u srcima taj čin, sakupilo je sve lutke sa police na jedno mesto, dograbilo makaze i krenulo da šiša jednu po jednu. I onako se nije družilo sa njima već su bile poredane tako da liče. Bilo je tu kose u svim bojama. Nije žalilo pletenice ni plave ni crne, niti smedje lokne. Udesilo im je frizure po propisu. I ne samo da im je od fikarilo kosu već više nije dalo da se vrate na svoje 'staro' mesto. Od svih tih lutaka imalo je sa osećanja sa jednom s kojom je imalo nešto zajedničko. Ta lutka nije imala na sebi svilu i kadivu već je bila jednostavno odevena sa dečjim nošenjem i prilično kratkom kosom i ćubom na glavi. Ime joj je bilo Šargarepa zbog izrazito ridje kose i narandžastih pantalona. Kasnije je dete doznalo da ni ime koje je lutki dano nije sasvim zadovoljavajuće (sem. Sar Garib, Šir Garib), ali je njega sačuvalo od zaborava.

Slučio se (s)lučaj da se ukvari brava na vratima. To me je taklo na rasmišljanje 'kakav se to kvar desio na nebu, ako je na zemlji tako'. Ako verujemo da se na zemlji (u materijalnoj ravni) ispoljava ono što se zbiva na nebesima (u duhovnoj ravni), onda je prirodno da tražimo objašnjenje  dogadjaja u 'tvrdom' svetu kako bi nam bilo jasno šta se desilo u 'mekom'.

Bistri se ekran pa mislim: toliko je trebalo vode da protekne da glava utuvi šta znači brava. A drug Tito je bio bravar i razumeo se oko te mehanike... Da nema brave vrata se uopšte ne bi satvarala. Prosto, mogao bi svako da ih odvara i satvara. Možda je bitno za sve nas iz čega se ona sastoji i kako deluje?!

Evo da od krivamo što je  skrivano, da ono što je tajno bude javno. Ono što vrata drži satvorenim su dva jezika, jedan donji drugi gornji. Donji se pokreće pomoću ključa. U zavisnosti kako su vrata postavljenja u odnosu na ram, kaljuč se okreće u smeru kazaljke na satu ili obrnuto radi zakaljučavanja i od kaljučavanja. Nisu svaka vrata jednaka, tako da se ne zabravljuju u istom smeru. Ako se brava vidno pod udara sa našim desnim okom kada smo unutra, zakalučavamo u smeru kazaljke na satu a od kaljučavamo obrnuto od satnog kretanja. Ako se brava podudara sa našim desnim okom spolja posmatrano onda se satvara obrnuto od satne pokazaljke dok se odvara u smeru sata. Treba otkriti prirodu vrata da bismo znali kako da od kaljučamo.

Doba zrelog detinjstva. Popodnevna smo smena tako da imamo vremena da pre škole svratimo do lokala u centru. Obično idemo na piće, ispričamo se sa društvom pa tek onda posežemo za knjigama i uključujemo mozak na ‘radio aktivnu’ frekvenciju.

I taj dan je bio po običaju. Sa sve školskim stvarima se uputismo na poznato nam mesto. A tamo nadjosmo se za okruglim stolom. Bilo nas je četvoro, ako se dobro sećam, a trebalo je da nam se pridruže još neki. Bilo je govora da će sa nama sedeti osoba koja je nešto starija i koja je važila za lokalnog silnika. Ne znam da li upotrebih pogodan izraz, ali reč je o osobi koja se bavila nezakonitim radnjama i kršila zakon što zemaljski, što nebeski. Možda je iz tog razloga bolje da kažemo ‘kršitelj’ nego da se latimo nekih drugih opisnih odrednica.

I tako posle kraćeg druženja bez njegovog prisustva namestiše se pokazaljke vremena i on krete ka nama. Inače, pre nego što se začu zvono na svodu oglašavajući da je kucnuo čas, naš školski drug iz osnovne koji je gradio ‘prisan’ odnos sa kršiteljima nagovarao nas je da uzmemo od pića nešto što nismo pili, nešto što nismo mogli sebi da priuštimo. Kao: eto prilike da pijemo skupa pića! Mislih se u sebi: lepo od njega što nas nudi u tudje ime. Promislih o ponudi, ali unutrašnji glas mi ne dozvoli ugadjanje ‘zadnjici’. S kontah kako imam dovoljno novca za moje uobičajeno piće iz tog doba i reših da i toga puta zatražim njega.

Imadosmo tu priliku da budemo u društvu kršne osobe. Moji drugari poručiše ono što im je išlo na ruku, moja malenkost po ‘svom naumu’. Gleda me kršitelj i čudi se. ‘Pazi, kako se ponaša!’, misli za mene. Kao da gonetah misli, osetih kako me prolazi jeza. Nasmeših se da me prodje strah i pomislih: ‘Šta me briga kad sedim na parama.’ To je zaista bila istina, jer se sav novac koji posedovah nalazio u zadnjem džepu pantalona. Tu zapazih da misli mogu da zagolicaju maštu i da ga pokrenu na neko delovanje. Ne bi dugo zatim kad kršitelj reši da sprovodi ono što je video od starih. Ta sila se ogledala u mal ponašanju (tretiranju) svega živog na ovaj ili onaj način. Onde je slučaj bio takav da je počeo da izvrće džepove na  odeći i da pre tura po školskoj torbi. Nije našao ništa što bi mu bilo zanimljivo, do u džepu pantalona napipa peto dinarac. Umedoh da oćutim, ali mislih u sebi: to ti je za piće. Pogleda on šolju nalivenu tekućinom hibiskus boje, pogleda u mene. Ne nadje mi krivicu. Pusti da stvari teku prirodnim tokom.

Sporazumevah se sa njom pogledom više nego rečima. Objasni mi da su je naučili da tumači linije i znake, da govori šta nas čeka. Bez bojazni joj pružih ruku radoznalo trepćući očima  u iščekivanju pogadjanja. Pogodila me je onim što su uboli u nju. Predala mi je strelu sa kojom nije umela da se nosi. Zagledala je majušnu šaku i kazala mi da ću brzo da umrem. Bih tada dovoljno 'veliko' dete kome su već predali strahovite predstave o smrti. Vest o brzini uticala je na mene.

Toga dana uspeh da obuzdam stravu koju su ulili u mene ali već  noći razli se i dan mi posta 'noć', ispunjen mračnim slutnjama i vidjenjima. Da li je to sreća po mene tek o tome ne pisnuh ni jednu reč ni roditeljima niti bilo kom iz okruženja, nego trpeh i pustih sve te misli koje su utekle u mene da nesmetano ističu. Bilo je to više dnevno mučenje duše koja nije ni sanjala da postoje bića koja misle rdjavo i smišljaju ružne stvari. Ne mogoh tada da podnosim ni glasove s radia ni tele vidjenja. Nisu mi prijali ni razgovori s drugim ljudima ni čitanje knjiga, ni listanje s likovnica.

Kao odraslo čovekoliko biće razumeh da je to bilo teško misleno trovanje od koga izgubih volju za bilo čim zemaljskim. S teškoćom se laćah bilo kakvog jela, jer mi se javila razdražljivost na mirise, osetljivost i muka u stomaku.