Kako da bude sretno

Moja majka je volela da veze… I to je vezenje obuzelo pošto je zatrudnela sa mnom. Za vreme te trudnoće izvezla je dva velika goblena, I to na temu ‘’zima’’ (inače, I moji roditelji I ja smo rodjeni zimi I to u istom mesecu!) I na temu “svirač” gde je prikazano kako troje ljudi sede: muškarac svira a dve ženske osobe slušaju.  Možete zamisliti da iako četvoročlana porodica, nas troje živimo zajedno, dok brat živi na drugom mestu…

Medjutim, to vezenje je mnogo složenija rabota nego što se na prvi pogled može pomisliti! Tek ako smo dovoljno smeli I spremni da sagledavamo naš protekli život možemo samo da zavirimo u dubine tog veza koji je neko davno davno osmislio, započeo rad na njemu, dok mi I naši savremenici, izradjujemo deo tog davnašnjeg plana, a delom sami osmišljavamo I radimo na  svojoj ‘’predstavi’’.

Danas sam podstaknuta da opišem jedan delić tog životnog mozaika koji nam se dešava I kome ne prestajem da se čudim. Nekim koncima u tkanju budem prijatno iznenadjena, dok nekim mi se savršeno ne dopadaju, čak ih se I stidim I grozim… Stvar za utehu je da ‘’nije sve do mene’’ to jest da nisam ja glavni majstor tog velikog ‘’vezenja’’ pa tako nisam ni glavni odgovorni za sve ono što je snašlo mene I moje bližnje.. Ali kao I svi mi I ja učestvujem, I činim da taj životni goblen bude lepši ili manje lep.

Evo te moje priče: nekada davno kada smo mi deca bili ‘mali’ a naši roditelji ‘veliki’, moji roditelji su se mnogo više I češće posećivali I družili sa svojim rodjacima, najpre rodjenim sestrama I svojim roditeljima. Tako smo se I mi deca družili I zbliživali sa sestrama I braćom od tetaka ( moji roditelji nemaju rodjenu braću). I tako jedna od mojih sestara od tetke po ocu telesnom je imala trenutke svoje prisnosnosti sa mnom. Nismo se često vidjale, već tako jedan put godisnje, katkad I redje. Ona je stanovala u drugom gradu I  doživljavala me više kao igračku (mladju sestru), nego kao osobu. Jednom prilikom, nešto je spopalo pa je ona moju glavu doživela vrlo dopadljivo, nešto kao ‘čarobnu lampu’ koju samo treba protrljati I pomisliti želju. Zasto je to tako, ni dan dani ne razumem! Ali nešto se desilo… To ne znači da je ona poželela ‘pravu želju’, niti da taj čin ima sretan zaplet I rasplet, već da nas je to nekako duhom povezalo, I to više nego što je iko od nas mogao da očekuje!

Mnogo godina iza tog dogadjaja, kada sam bila na studijama, upoznajem jednog mladića, mog kolegu sa grupe, koji je godište moje sestre od tetke I to stariji od nje tačno mesec dana. Uslovno rečeno, počinje da mi se naprasno dopada I posle nekoliko nedelja ili da se precizno izrazim oko tri meseca, mi počinjemo vezu. Taj početak veze je ‘pao’ tacno na rodjendan moje rodjake, a da ja to nisam ni bila svesna dok god je veza trajala. Moje zanimanje za tog momka počelo je otprilike u vreme rodjendana moje tetke, to jest tatine sestre. Taj momak me je podsećao na ‘’nekoga’’ a da opet nisam mogla da shvatim u to vreme na koga. Tek kasnije sam skontala da me podseća na mog teču, to jest tetkinog muža, I da mi na neki način sanjamo već otsanjani san…  Ono što sam opet uspela da saznam da su moji roditelji prvi put izašli zajedno u kafiću na fakultetu na isti datum kada smo ja I taj momak izašli prvi put zajedno! Naše zabavljanje je trajalo nešto više od četiri godine. Okončalo se kada sam se razbolela. Sve je to od zabave preraslo u nešto vrlo ozbiljno, tako da se stvorio utisak širokog puta koji se sve više sužava I konačno svodi na liniju, koja nastavlja da se poigrava sa nama nalik razigranoj žici na instrumentu koji svira muškarac na vezenom platnu… I moja rodjaka I njena rodjena sestra su ‘srećno’ udate (onoliko srećno koliko to vezeni život ume da usreći) I izrodile su po dve ćerke. Mladja ćerka starije sestre je rodjena na isti dan kada I moj bivši momak, dok starija ćerka druge sestre je rodjena na isti dan kada I majka tog momka… Koliko je onda u životu ‘bez smislenih’ dogadjaja!?, stvar je za sagledavanje. Sve je (ne)vidljivo povezano nitima u boji, koje nam ponekad bude bojazan.

U današnje vreme ljudi se plaše da budu sami sa sobom  ili da vode unutrašnji dijalog. A to je sve posledica  toga što su ljudi izmudrovali da je lud onaj koji priča ‘’sam sa sobom’’. I sad kad ‘’ne smeš ‘’ da vodiš razgovor sa sobom da te ne bi kojim slučajem smatrali ludim, ljudi su se okrenuli masovnom  razgovaranju. Ali nije im bilo dovoljno  dobro to da razgovaraju lice u lice, već su neki smišljaci smislili da ljudi razgovaraju preko aparata nazvanih telefoni, kao I preko moderne tehnologije zvane internet. I tako umreženi ljudi vode razgovore, čini se da se sporazumevaju  u nedogled, dok ih moderni trgovci češu po ušima govoreći ‘’slobodno razgovarajte’’.

 A onda da se zapitamo, ko je onda tu lud, onaj koji priča sa sobom I preispituje misli koje mu dolaze na um ili onaj koji nema nikakav ‘’filter’’ već  slobodno dopušta  da se u njegov um uliva neprečišćena ‘’voda’’. I ne samo to… Oni mudraci ovog sveta misle da je znanje I informisanost nešto vrlo važno I da ih drži  ‘’u toku’’. ‘’A kakav je to tok’’ “ Kuda će ih odvesti?”I , da li se zapitaju?

 Nije tu samo novac u opticaju, pa ko vele nećes da slušaš sokoćalo ili nećes da plaćaš telefon… Iole umni ljudi primećuju da mediji nude mnostvo informacija, I da u tom mnoštvu malo što šta ima ikakvu vrednost.  Uglavnom je to neka boja da ti zamaže oči, da sakrije I udalji istinu od onih koji su je željni. I što više informacija uspete da pohranite u um, sve je manja vidljivost a magla sve gušća I veća. To je stoga što sva ta saznanja nisu iz čistog izvora, već ‘’zagadjene reke ili neke ustajale vode”. Kada se čovek napaja iz čistog izvora, onda ima I bistrinu i odiše mirom.

Pre nešto više od šest godina prestala sam da unosim mleko I mlečne proizvode. Moja majka je sledovala za mnom pre četiri godine. Danas smo napravili izuzetak I neku vrstu ogleda. Ona tako reći nije mogla da jede sir, dok sam ja bez problema jela. Ona inače ima ‘’problem’’ da jede onu hranu koju je naučena da jede kao mala I na koju je organizam navikao, dok kod mene to nije tako. Nemam problema da koristim u ishrani bilo koju namirnicu pa makar je videla prvi put… Imam teoriju da kada se mi utelovimo I dodjemo na ovaj svet sve jedemo po prvi put tako da naši roditelji ili staratelji utemeljuju naše sklonosti ka ovome ili onome. Hoću reći da smo rodjeni u bilo kojem drugom delu sveta bili bismo naklonjeni nekim drugim namirnicama, samo bi naša sklonost prema odredjenim ukusima moguće ostala ista. Mada se I ta sklonost menja skladno ljudima koji nas okružuju.

 To bi značilo da ono što mi obično mislimo da  jesmo jeste samo skup sklonosti koje smo pokupili iz okruženja. I to se ne odnosi samo na hranu, vec I naš ukus  prema odeći, obući, načinu govornog izražavanja, načinu kako pokrećemo telo, kako  mislimo, naša zanimanja, pa konačno I kako dišemo…

 Onda se vredi zapitati, ko smo mi zapravo? Ako nismo ono što volimo ili ne volimo, ono što nas privlači ili što nam je odvratno, ako su sve to samo slojevi ličnosti kojim se sakriva ono sto mi zaista Jesmo, ko smo Mi? Šta ako mi nismo ni ta ličnost već je ona samo gradjevina našega uma I duha koji smo stekli?

 Ako mi nismo telo od krvi I mesa, ako mi nismo lice po kome nas naše okruženje prepoznaje I za koje nas obicno drži, ko smo mi? Ako mi ne zavisimo od vrste hrane koje fizičko telo koristi, nego od hrane čulima nepojmljive, onda ko smo? Ako kod većine naroda na ovom svetu (planeti Zemlji) postoji reč koja označava čulima nevidljivo ali ipak postojeće, živo I delujuće biće koje mi u stvari jesmo, onda ostaje da se pitamo, kuda idu oni ljudi koji misle da ‘’jesu ono sto jedu’’ I još na to upozoravaju druge? Ili još bitnije, kuda bi oni da odvedu druge?

 I da dodjemo do zaključka ove pitalice, da nije zaludu dato deset Božijih zapovesti da se izvršuju! Jer one nisu najpre radi propadljivog tela našeg već  radi nas, kao duše, koji smo večni ako ih izvršujemo I uzaslušamo našeg Boga I Tvorca.

Nadahnuće me nagonilo da pišem o spoju  “vojnik I slika”. On postoji kao kategorija otkako je vojnika. A kako je došlo do pojave prvog  vojnika?! Moguće baš onda kada su naši pra-roditelji Adam I (K)Eva zagrizli zabranjeni plod I kada se u njima javio osećaj podvojene svesti. Na neki način je došlo do obrazovanja neke opne unutar Čoveka kao duše, koji mu je šaptao da je on ‘poseban’.  Ta misao o posebnosti, o tome da si izdvojen od svega  drugog, rodila je jednu drugu misao I to misao o osvajanju toga drugog što je izvan Čoveka.

 Do pomenutog iskušenja Čovek je bio jedan bez obzira na postojanje muškog I ženskog obličja I imao je predstavu da je sve  živo prožeto Životom koji je I u njemu!  A kada je došlo do razdvajanja (duala), stiglo se I do duela. To bi zapravo  trebalo da znači razlika u mišljenju, neusaglašenost, nemanje osećaja jedinstva. I tu se već  OPREMIO  prvi vojnik koji se još nije rodio u telu, ali je stvoren  u ljudskom duhu. Spreman za sukob, spreman da vidi neprijatelja u drugom (biću, zapravo bilo čemu izvan okvira ljudskog fizičkog tela), spreman da načini ‘svoju’ sliku I da započne boj I osvajanje.

 A šta tu ima da se osvoji?, zapitali bi se. Upravo je reč  o tome da treba da se ponovo osvoji “drugi” čovek I da se uspostavi vlast, to jest prvobitno jedinstvo. Medjutim, slika je vojniku uvek bila prepreka a ne pomoćno sredstvo, onako kako on to misli.  On nacrta mapu (makar samo u svom umu) I pomoću nje hoće da osvaja svet ili bar deo njega. On ponese sliku voljene osobe I hoće da ga ona na tom I takvom putu nadahnjuje I vodi ka pobedi. “Ali pobedi koga I čega?” glasi horor pitanje. On misli da je onaj drugi samo zato što je u drugom telu nešto obavezno izdvojeno od njega, nešto što treba pokoriti, a zapravo njemu jednako izmiče ono “nesagledivo”,  a to je  volja koja se javila prilikom stvaranja dualnosti, volja koja se nikakvom silom do Božijom ne može pokoriti; volja koja traži  Ljubav I samo ona može da je vrati u jedinstvo sa Onim ko ju je I stvorio.

 Oh zar ste vi počeli da verujete vojniku I njegovoj sposobnosti da razradi ‘dobru’ vojnu strategiju I dovede stvari u ‘red’? Ili se nadate da će mu slika, makar ona bila I predstava nekog  Svetog, dati snage I moći  da se uspostavi ‘pravi’ poredak? Nažalost ili na sreću , slike su uvek dovodile u zabludu  I ništa vidljivo  ne pomaže da se čovek vrati na pravi put niti onamo odakle se nekoć  stropoštao. Ono što nama treba da bude putokaz jeste REČ. ‘Ali kako da verujemo u ono što čujemo kada je moguće slagati?’, pitate se. Reč Božiju mi ne možemo izmisliti! Ona dolazi pravo od Njega ili preko proroka kao nadahnuće Duhom Svetim ili je zapisana u Svetom pismu. Opet javlja se sumnja jer mnogi misle da se pismo može krivo tvoriti. Tačno je da se neki zapis može iskriviti, ali ono što je lažno se ne ostvaruje, dok istinita reč  koja je zapisana ili izgovorena obistinjuje se. To je sila Višnjega,  da sve što reče I bude.

Znamo se još od perioda pre osnovne škole, s tim što je naše druženje započelo nekako od drugog razreda. I od tada bile smo jedna duša a dva tela. Iako ne ličimo u fizičkom smislu, bilo je ljudi koji nisu umeli da nas raspoznaju, a to ni meni ni njoj nije bilo jasno u to vreme…

 Po završetku osnovne naši putevi su krenuli da se razilaze. Ona je izabrala gimnaziju, moja malenkost ekonomsku školu. Ona se dosta brzo uklopila u novu sredinu, našla novo društvo, dok meni to nije išlo. Nisam bila uklopiva. Bilo je tu drugara s kojima  bih razmenjivala saznanja, ali malo onih s kojima bih doživela potpuno poverenje I stapanje. Tek kada smo postali malo svesniji I kada smo prvi put doživeli problem kao nešto što mi treba da rešavamo a ne naši stariji, dotakli smo se suštinskih pitanja I po prvi put pomenuli Boga. U njenoj porodici On se nije ni spominjao, pa se samim tim ona opredelila za neverovanje (ateizam). U mojoj porodici se on spominjao, pa sam se nekako spontano, u srcu, odlučila da Mu verujem jer u svom okruženju nisam nalazila na oslonac. Za razliku od mene, za nju su bili tu njeni roditelji s kojima je mogla o svemu da porazgovara, dok ja nisam osećala zasićenost posle bilo kog razgovora sa ljudima, ma kako mi oni bili bliski. Nekako mi je razgovor I poveravanje ljudima stalno donosio nemir, prazninu, glad I zedj za  Onim Savršenim: čistom istinom, potpunim poverenjem, apsolutnom bezbrižnošću I mirom.

 Kada smo bile zajedno, pijući kafu, poveravale smo se jedna drugoj, s tim što je ona ostala zatvorenija u odnosu na mene, koja sam uspevala da ispevam sve dogadjaje iz prethodnog perioda, kao I da joj poverim svoja osećanja koja su se javljala. Ona bi me uvek saslušala, a često umela I da me posavetuje. Medjutim, ona je svoje priče delila I sa roditeljima I sa novim drugaricama tako da nije nalazila za bitno da ih podeli jos I sa mnom. Ispričala bi mi poneku priču iz svog zivota, ono što je smatrala važnim za priču I to bi bilo to. Kada sam prvi put pokusala da razgovaram sa njom o veri I Bogu, njoj je to zasmetalo… Kasnije, gledala je da mi ne dozvoli da Ga uopšte spominjem. Na jednom od naših kasnijih vidjenja, kada smo već bile na kraju studija, skrenula mi je pažnju ovim rečima : ‘’ to me davi’’. Njoj je pominjanje Gospoda toliko smetalo, a sta bi bilo kada bi joj se On priblizio?!

 Tek mnogo kasnije sam shvatila ili mi je otkriveno da što se čovek više udaljuje od Boga I samim tim od istinske Svetlosti, to mu kasnije više smeta ta čista Svetlost. Boli ga I peče, baš kao osetljivu kožu sunce. Možda je još ispravnije reći da ga ne smeta Svetlost sama po sebi, jer ona je dobra, vec zbog vlastite ogrehovljenosti I duševnog pada oseća da mu je teško kada oseti na sebi zrak te Svetlosti. Nekada ima potrebu da plače, oseti nadolaženje osećaja tuge… Nekada postane svestan ljutnje, jarosti, nezadovoljstva koje nosi u sebi. Često postane svestan šta se sve to u duši nataložilo kao kakva prljavština I kamenac… Gospod dopušta čoveku da bude bogat ako on želi istinsko ‘bogatstvo’, ali isto tako dopušta I da on/ona bude uskraćen za  Njega. To je čovekova slobodna volja… Ona je ta koja čoveka I survava do tame najkrajnje.

Pošto su se ljudi osmelili, rešili su da izgrade sebi  prostor  za stanovanje. Na  početku je taj prostor činila jedna prostorija u koju bi se ljudi sklanjali tokom noći I po lošem vremenu. Medjutim, kako je “vreme” odmicalo, ljudima je “rastao apetit”. Svako je hteo zasebnu sobu, svoj prostor za sklanjanje od nedaća. To nekako navodi na zaključak da ih je bilo više nego na početku!

 I tako, malo po malo, rasle su prve ljudske naseobine u vidu kuća, obrazovana su naselja  zvana sela, a zatim, kako se  gradjenje pojačavalo obrazovani su I gradovi. U današnje vreme imamo već  gustu  infra-strukturu, sa ulicamo po kojima teče  saobraćaj nalik reci od železa pokretanog strujom I praćenoj oblakom naftnog isparenja. Danas, ljudi ne samo da ne koriste kuće I stanove u prvobitne svrhe već u njima često provode veći deo svog ‘vremena’, jer spoljašnja sredina ne nudi mir I spokoj.

 U takvim uslovima zatvorenosti u četiri zida postavlja se pitanje zagušljivosti vazduha. Još se postavlja I pitanje  pro_vetravanja. A jeste li kad pokušali da provetrite neku sobu? I šta se onda dogadja?  Recimo imate dve sobe I kuhinju. I zatvorite vrata jedne sobe I otvorite prozore. U njoj se lepo izmeni vazduh, sav rdjav izadje a ispuni se svežim I mirisnim. Prosto je milina ući u takvu sobu!

 A onda, kako to ne traje večno, zatvore se prozori ili se bar pritvore na kipovanje a otvore se vrata koja je povezuju sa drugim prostorijama. I nekako čudno, ali skoro sav onaj prijatan vazduh odleprša I dopadne drugima, dok se ona soba opet ispuni smradom. Onda provetrimo drugu sobu I kuhinju, a I sa njima bude isto tako. Tek kada ozračimo sve sobe koje su medjusobno  povezane, prilike se izmene.

Početak I kraj. Noć I dan. Žena I muž. Sve što postoji možemo svesti na Onog koji je sve stvorio. Dolazimo na ovaj svet, na nekom mestu i u neko vreme. Učimo kako nam zemaljsko telo radi, kako da posredstvom njega živimo u ovoj stvarnosti. Obavljamo koje kakve poslove ovde na Zemlji. I nekog dana dodje vreme da napustimo ovaj svet, ovu stvarnost, i  svedemo račune sa onima kojima smo dužni. Šta će nam ostati?

Ništa materijalno ne možemo poneti sa sobom! A da li mi to smatramo bitnim? Strašnim? Nepravednim? Vidite, mene su od malena upućivali na činjenicu da sve stvari sa kojima baratamo dok smo ovde smatram posudama. Kako to? Telo su mi posudili roditelji, kao sto su njima posudili njihovi, a njihovim roditeljima naši preci (predjašnji). Odeću mi posudjuju bližnji: rodjaci, komšije, prijatelji, roditeji po mogućstvu. Za stvari druge vrste koje obično nazivamo pokućstvo važi slično pravilo, premda se ne podrazumeva da  svi mi imamo što I drugi imaju. Kuća/stan u posedu nije nešto što je obavezno. Hrana telesna se na početku dobija bez ikakvog fizickog truda, dok se kasnije očekuje naša uključenost (kada za to postanemo sposobni). Tako kao što primećujemo sve na ovom svetu nam je posudjeno! Otud ljudi umeju da kažu da ono što nam se dešava, što nas snalazi ovde jeste sudbina. To su zapravo izvedene reči koje objašnjavaju nas položaj ovde u fizickom svetu. Nešto nam se dodeljuje da bismo mi time raspolagali u cilju služenja Onome koji nas je stvorio i koji nas je i dodelio ovom svetu.

 Medjutim, ljudi najčešće ne razumeju stvari onakve kakve jesu, već bi da sve bude po njihovoj volji, to jest onako kako oni hoće. A to često ne biva tako, pa dolazi do razočarenja i drugih loših osećanja. Dešava se i da bude  po njihovoj volji, ali ni tada nisu zadovoljni jer osećaju neku nedomestivu prazninu. I ma koliko se oni trudili da tu ‘’prazninu’’ ispune  razgovorima, čitanjem nekog štiva, odlascima na putovanja, jedenjem I pijenjem, raznim telesnim uživanjima ne uspevaju u tome. Neki se obraćaju znanstvenicima zvanim doktori I zahtevaju od njih da reše problem (muku). Oni  uglavnom nerado priznaju da to je ono što i njih same muči i da svo znanje ovoga sveta ne može to da reši. Da ublaži stanje može, ali problem je i dalje tu makar sakriven iza vela tame.

 Opet se vraćamo na pitanja: šta možemo poneti sa sobom? Kako krenuti na put praznih ruku? Ako se samo na tren setimo ljudi I njihovog ponašanja u  velikim prodavnicama zvanim ‘mega marketi’, onda možemo samo misliti kako je veliki osećaj praznine koji se pokušava nadomestiti kupovinom raznih stvari kojima ‘prividno’ punimo ruke. U tu ljudsku prazninu je duboko umešana duhovna nečista sila. Ona priča o zalogaju zabranjenog voća ljudima dolazi glave, medjutim govori nam da smo mi  duhovna bića stvorena za život večni i da naš život zavisi od suda našeg Tvorca i onoga kako mi raspolažemo darovima koji su nam dati (dosudjeni): najpre duhovni darovi, a na drugom mestu materijalna dobra koja  smo stekli. Te duhovne darove mi treba da umnožavamo živeći u ljubavi sa svojim bližnjim, pa i sa svima onima koje srećemo na životnom putu. Od tog umnožavanja zavisi da li ćemo izaći odavde ‘praznih ruku’ ili puni nepropadljivog blaga. Pre nego se slovo alef svede na slovo je spremimo se.

Još u detinjstvu kuma mi je pričala svakojake priče. Iako ih kao dete ne razumeh, primah ih k znanju i rezah ih u sećanje. Sada prosto znam da narodne priče nisu za vreme, već da preživljavaju nalik mornarima brodolom i produžavaju da deluju u svakom novom naraštaju.

 Nije uopšte značajno da li je dvadeset prvi ili sedmi vek, tek reč ne gubi bitku. Prolazni, materijalni oblici se javljaju I tope nalik sunčevoj zraki na zapadu. A reč čak I kad nije na obzorju, ni dok nije na vrhuncu ne gubi na važnosti već strpljivo čeka svoje ostvarenje.

 Priča koju imam da podelim sa vama je o osobi koja nestrpljivo čeka Bogojavljanje. Sva je u željama I ne zna koju od njih bi radije da ispuni. Misli da većinu svojih potreba može da nadovolji novcem. Čekajući ponoć  uz svetlost goreće sveće jednako mašta šta će sve da uradi kada Bog učini njenu želju ostvarenom. U tom sanjarenju se i približava noć kada se prepliću san i java. Oni se dodiruju ali svaki ostaje ono što jeste. U trenu osoba stojeći kraj prozora shvata da je došlo vreme da se obrati i iskaže što joj je u srcu. U težnji da se približi nebu provlači glavu kroz rešetku na prozoru. Širom otvorenih očiju promatrajući ne bi li ugledala Tvorca neba i zemlje medju svetlucavim zvezdama, izgovori: “Daj mi Bože glavu ko mericu!” Kako je došlo do toga mericu punu para pomeša sa glavom, nije shvatala. Tek Gospod dade iskano, a ta osoba osta zarobljena u okviru rešetke (svojih želja).

Retko kad se probudim oda sna sa osećanjem da baš sada i ovde treba ispričati neki dogadjaj i podeliti ga sa onima koji su spremni da čuju i prihvate. Ovo jutro je baš takvo... Zato je za mene posebno i ono i oni što ce se prihvatiti razmišljanja o onom o čem govorim.

Za vreme mog desetodnevnog boravka u jednom od turskih kampova ostao mi je u sećanju sladunjav ukus i prijatan miris crnog čaja. Medjutim, ono po čemu mogu da kazem da je bitnije za pamćenje isticanje naše prijateljice da misli, osećanja i utiske trebamo medjusobno deliti. Tada nisam bila spremna da to svesno shvatim i prihvatim, ali sam to činila onako kako sam bila naučena ili kako sam to nesvesno radila.

Ono što je od mene činilo ''čudnu'' osobu u sredini gde živim je moj osećaj nacionalne nesputanosti i nevezanosti za poreklo. šta bi to trebalo da znači? To da nikad nisam bila vatreni navijač nekog tima bilo da je u pitanju sport ili neko drugo nadmetanje; kao i to da nisam mog brata po krvi ili članove moje porodice, kao ni pripadnike naroda smatrala višim, važnijim od nekih drugih koji mi nisu rod. Vlastito sagledavanje ljudi uglavnom je uzimalo u obzir ko je kakav, a ne ko je ko ili ko je čiji! Sa takvim misaonim sklopom nisam imala poteškoca da sklapam prijateljstvo sa bilo kim ko je sličan meni, ko je spreman da mene prihvati bez obzira na moje telesno poreklo.

To se pokazalo i za vreme tog pominjanog boravka kada je grupa od devet devojaka iz Srbije, grupa od sedmoro osoba iz Maroka i preko pedeset mladih iz razlicitih delova Turske boravilo u krasnom šumskom krajoliku zvanom Bolu. Može se reći da smo i svi mi bili u ''bolu'' ali da smo se okupili u jednom trenutku i na jednom mestu i podelili ono što smo nosili u sebi. Bilo je i smeha i suza, i tuge i radosti i ljubavi... Sve to smesano u jedan kolač! I koji su kušali od tog kolača znaju kako lekovito dejstvo ima ljubav, i suze i radost. Kod mene se to ispoljilo tako što kao do jučerasnji pušač (s)mogoh da ostavim cigarete i propratni dim kao da to nije ništa. Najednom nije me ništa više vezivalo i privlačilo. Kada sam po povratku u zemlju jednom iz šale u drustvu htela da zapalim cigaretu umalo se ne uguših, što me dodatno uveri da to nije za mene. Na njihovom jeziku ''pajlaš'' bi znacilo medjusobno podeli, dok bi ''pajtaš'' bio onaj koji je spreman da podeli sa tobom i dobro i zlo, to jest sve ono sa čime se srećemo. Tako me to navodi na misao da gde je ljubav onde je i pajtaš, gde je ljubav onamo nije laž.

Čοvek je nemoćan da ispuni zapovesti Božije. Zato je i rečeno: Ištite i daće vam se. Mt.7, 7 (kao i: Bez Mene ne možete išta činiti) Ako ne tražimo, sami sebe mučimo i lišavamo se blagodati Duha Svetog. Bez blagodati duša je smućena, jer ne razume volju Božiju.

Da bi zadobio blagodat, čovek treba da je u svemu uzdržljiv: u ponašanju, u rečima, u gledanju, u mislima, u jelu. Za sve ovo naći ćemo savete u Svetom Pismu. Rečeno je, na primer: Ne živi čovek samo o hlebu, već o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih. (Mt.4,4)

Blago onima koji dan i noć ne prestaju da se brinu kako će ugoditi Gospodu i postati dostojni Njegove ljubavi, jer će opitom osetiti blagodat Duha Svetog.

Blagodat ne dolazi u dušu a da se ne oseti. Isto tako, izgubivši je, duša ne prestaje da tuguje za njom i da je sa suzama traži. Koliko samo uporno roditelji traže dete koje su izgubili! A duša koja voli Boga ište Gospoda sa daleko većom tugom i upornošću, tako da se milih i dragih ljudi tada i ne seća.

Slava Bogu što nam daje da razumemo dolazak blagodati i što nas uči da poznajemo zašto dolazi, a zašto se gubi. Duša onoga koji izvršuje sve zapovesti neprestano će osećati blagodat, pa makar bila i sasvim mala. Ali, blagodat se lako gubi zbog slavoljublja i čak zbog jedne gorde misli. Možemo mnogo postiti i mnogo se moliti i mnoga dobra dela činiti, ali ako se pri tome budemo uznosili, sva će naša dobra dela biti prazna, kao bubanj koji mnogo galami a iznutra je šupalj. Slavoljublje pustoši dušu i treba biti veoma iskusan i mnogo se boriti da bi se ono pobedilo. U manastiru sam nešto opitom, a nešto iz Svetog Pisma spoznao štetnost sujete (samoljublja). Zato sada i dan i noć molim od Gospoda Hristovo smirenje. Ovo je velika i neprestana nauka.

Naša borba je ljuta i zahteva mnogo mudrosti. Medjutim, u isto vreme ona je i veoma jednostavna. Pred dušom koja zavoli smirenje sve zamke naših neprijatelja su porušene i sva njihova sila obuzdana. U duhovnoj borbi treba dobro paziti i da nam ratne zalihe i plodovi budu potpuni, savršeni. Zalihe, to je naše smirenje, a plodovi su blagodat Božija. Ako ih izgubimo, zli duh će nas pobediti.

Ova borba je trajna, ali samo za gorde. Za smirene ona je laka, jer su oni zavoleli Gospoda i On im daje Svoje nepobedivo oružje, to jest blagodat Duha Svetog. Nje se plaše naši neprijatelji, jer ih ona opaljuje.

navod iz knjige '' POUKE STARCA SILUANA'' 

 Kuca i ja šetamo jutarnju šetnju na hipodromu. Trava je vlažna od prskalica koje su sada pogašene, oseća se jutarnja svežina ali nije hladno. Kuca se pošteno izvaljala po travi i tako mokra i osvežena uživa u šetnji. Ima nekoliko rekreativaca koji trče ali ona ne obraća narocitu pažnju na njih. U jednom trenutku dok prolazimo u blizini nekog restorana začuje se pesma Bon Jovija 'Uvek' (Always). Podižem pogled ka nebu i na desnoj strani ugledam Sunce kako veselo sija. Pogled na levo, kad eto ti ga i Mesec koji nije preterano uočljiv jer je zora odavno svanula. On kao neki posmatrač prozire ljudske korake.

 Onda počinjem da razmišljam o značenju reci 'uvek' u engleskoj varijanti. Shvatam da se ona ne odnosi samo na vreme već i na pojavne vidove. To jest kada neko kaže 'all ways' to možemo da naslutimo da vreme ne postoji i da ta reč nadilazi naše fizičko poimanje stvari, već ide neslućeno kroz mnoge dimenzije koje  naše duhovno biće može da prozre.

 Najednom se približavamo nekoj osobi sa šeširićem na glavi kako stoji na šljunkovitom delu staze. On iz stanja prividnog mirovanja se daje u snažan trk. Kuca za divno čudo nije krenula ka njemu. Medjutim, kada je ta osoba istrčala svoju kratku trku na sto do dvesta metara, kuca bude obuzeta željom da je podražava. Da, životinje jako vole da podražavaju. Onda se ona zaleće, hvata trk i stigavši do te osobe pravi lučni krug i trci nazad. Sunce i Mesec su sada u promenjenom položaju, Sunce levo, Mesec desno. Obišli smo celi krug i uputili se da živimo 'always'.