Kako da bude sretno

Jedan od dogadjaja iz skolskih dana naterao me je da se dignem ranije iz kreveta i da ga što vernije zapišem. Ne zbog toga što imam veliku želju da se raspišem već kako bi nekima bio od duševne koristi.

Treća godina studija. Na čas dolazi predavač. Učionica je prostrana ali nas onamo ima četrdesetak. Za naše pojmove to je dosta, iako je u istu na prvoj godini smeštano i po devedeset. Neko od nas je osetio potrebu za svežim vazduhom i otvorio prozor. Ta potreba je bila osetna iz dana u dan, bez obzira na doba godine. Čini se, da nije otvorila ta osoba, otvorio bi neko drugi medju nama. To nam nije bio prvi čas tako da smo već osećali izvestan miris koji nije prijao.

Medjutim, naš predavač, ugledni profesor 'srednjih godina', izgleda nije delio sa nama istu potrebu. Ušao je u razred, zatvorio vrata za sobom i otišao pravo do prozora. Zatvorio ga je ili zamolio nekog od nas da ga zatvori, ne sećam se jasno. Medju prisutnima je vladala tišina. Niko se nije bunio, makar ne glasno. A predavač kao da priča sam sa sobom, staloženim glasom je obrazložio. 'Znate, kazao je, od smarada niko nije umro a od zime jeste.' Svi prisutni smo oćutali. Možda je to pomalo čudno za one koji izučavaju jezik da do te mere umeju da vladaju njime, ali i to se dešava. Činjenica je bila da su neki od nas imali svoje mišljenje ili su se tek spremali da ga izgrade.

Meni je takav stav predavača bio stran. Nije mi bilo poznato na čemu se temeljio, ali pretpostavljah na nekom lošem iskustvu. Inače, više volim čist vazduh nego ustajao i pun sićušnih bića koja bi se tako rado nastanila u ljudskom telu. Izgledalo je da iskustvo tera čoveka da se zatvori za nova iskustva; da ga čini manje saosećajnim sa svojim okruženjem, manje spremnim da iznova živi i doživi nešto drugačije.

Recimo da je naš predavač dete, ušao bi medju nas i oslušnuo atmosferu. Bez mnogo razgledanja, video bi da li to što dotiče unutra deluje na dobro ili čini štetu. Kod vremešnih osoba, to nije tako. Oni svoja dela temelje na nečemu što se već odigralo, i na osnovu prošlog grade buduće. Oni i nisu sasvim duševno prisutni onde gde se nalaze, već kada osete neki miris to ih seti na nešto što je bilo. Kada ugledaju neku situaciju, ona ih podseti na nešto što su oni, predak ili bližnji već videli i  retko kad su u stanju da nadzidju predjašnju reakciju. Kada čuju nešto što su već čuli, oni opet dejstvuju na relaciji 'London Paris', to jest povraćaju prošle dogadjaje. Da bi se misleno kolo prekinulo, potrebno je izvrsiti reč: ' Zaista istinu ti kažem, ako se ko na novo ne rodi ne može videti Carstva Božijega. Ako se ko ne rodi vodom i Duhom ne može ući u Carstvo Božije.' (evandjelje po Jovanu 3, 3 i 5)