Kako da bude sretno

Pristigoh iz vožnje gradom i obuze me ras mišljanje čime se tamo bavih. Kako da to objasnim slikama? Razvih jednu kartu, otvorih drugu i zadovoljih se tumačenjem koje mi se kaza.

Pošto su u krugu prikazane protivrečne struje, odnosno šest krajnosti jedno te istog, tako je bavljenje sviju nas obrazloženo kroz neko primanje i davanje. Šta to primamo a šta dajemo?

U ovoj priči 'glumci' su Mars i Venera gde se jedan jednako zalaže da (u)zima a drugi da daje. Prvi ima osećaj da je ugrožen, da mu je 'sve malo' što je zapravo odraz unutrašnjeg minus stanja zbog koga se skuplja, steže, traži načine da se štiti i gradi, dok drugi ima osećaj opuštenosti, nekad i preterane u vidu neobuzdanosti, raskalašnosti, bahatosti, rasipanja materijalnih ili duhovnih dobara što je odraz plus stanja zbog koga se širi i razvlači sa željom da poruši sve gradine.

Ravnoteža ova dva poriva u nedrima čoveka je više nego potrebna. Kako je postići? Verovatno da je za to nužna (po)drška prijatelja i (po)metla neprijatelja, bez (po)moći pola pola. Svaki čovek daje ono što ima: nekad je to materijalna, duhovna, nekad duševna 'hrana'. Što se uzimanja tiče, svako prima prema svome (na)umu, to jest skladno onome što misli da mu je u minusu. Postoji i jedna 'začkoljica' u životnoj priči, a to je: koliko je čovek svestan svojih istinskih potreba? Onaj koji poznaje istinu o sebi i koji vidi stvari kakve jesu, njegov ili njen sud o potrebama je bolji što čini da skuplja i daje (na) čisto.

Nekada davno kazano je da jedna vučica zadoji svojim mlekom braću Romula i Rema. I Romul bi postavljen da služi svome bratu koji izgradi veliki grad. Tačno je što ste čuli; Re(h)veka narani belim sokom dva jagnjeta. Medjutim, nedavno se desi da jedna ovca zadoji vuka, što bi po volji Gospodnjoj. I više nije po starom geslu: nit ovce hrle veslu, nit vuci ljube Teslu.

Opkoračismo vreme i eto nas na njemu. Kao na kakvoj jahaćoj životinji, doživljaj je sa dašnji dok noge gaze po prošlom i budućem. Evo nas u mestu surijskoj Sarapti o kojoj se raširi glas naširoko i nadaleko. Koj ima uši nek pročuje, koj gleda neka progleda!

A de je to mesto, ko će ga znati! Na obali morskoj u blizini Tira i Sidona. Ni ovi nazivi ne odgonetnuše gonetku. Ovdašnjem rodu bi bilo jasnije reći Zidon i Tara da bi doživeli imena prisnima. I na konju je pozamašan put do nekadašnjeg  staništa Sarapena. Ali snagom volje, svaki put je lakši a vreme nekako okraća kao na nevešto opranoj bluzi rukavi. Na tom mestu je nakalamljena jedna grana koja se na dobro primila i rodila teškoga roda. A taj rod bivši nekako valjkast otkotrljao se sa gore Lavanske na sve strane sveta. Koje kuda vo stok, koje kuda za pad, nešto saverno, po nešto (j)ugno. Koj će ga znati de ga je po golema!

A rod ko rot, vijuga sve prizemno i podzemno pa kad nadodju vode neki stane da se kvari, a neki jača i radja seme dobro. A što je težak taj rod?! Svaka voćka misli za sebe da baš od njenog semena niklo što je z dravo. Ako li nije, onda bar da će buduće njeno seme proklijati i iz njega narasti 'veliki' rod. Pitamo se: od kuda im ta ideja?! Moguće otud što su od Ab Rahama i imaju neke veze sa Is Hakom... Ali šta vredi grani koja se kalemi na drugo drvo, ako srce nije obrezano verom Ab Rahama i vodjeno svetom Ljubavlju?! Da li se sinu gledaju Očeva dela ili Otac pažljivo prati sinovljeva? I koliko god Ab bio prav u delanju, Um je  ta koja čini čorbu i stavlja je na probu.

Kazano je da Isav dade prvenstvo Jakovu radi jela crvenoga i da se otad prozva Edom. I Jakov dade bratu leba i varenog leća, i on se najede i napi i ode. Za prvenaštvo nije mario. Jakob lukavstvom Uma dobi blagoslov od onemoćalog Is Haka koji glasi: ' Bog ti dao rose nebeske i dobre zemlje i pašenice i vina iz obilja! Rodovi ti služili i plemena ti se klanjala! Bio gospodar braći svojoj i klanjali ti se sinovi matere tvoje! Proklet bio koji tebe proklinje i blagosloven koji te blagosilja!'

Na dolazak Edomov Is Hak vrište iz sveg glasa i reče: dodje brat tvoj s prevarom i odnose blagoslov. Edom na to kaza: 'pravo mu je ime JaKov  jer me vara po drugi put.' Na njegov plač roditelj mu dade blagoslov: ' Stan će ti biti na rodnoj zemlji i rosa nebeska oz gor. Ali ćeš živeti od mača i bratu ćeš svojemu služiti; ali doći će vreme te pošto se naplačeš skršićeš jaram njegov s vrata svoga.'

I još je kazano: 'Sarevi rodni vladaju rodom a koji njima upravljaju zovu se 'dobro tvori'. Ali vi ne mojte tako; nego koji hoće da bude veći medju vama da bude mali, i koji hoće da je starešina nek bude sluga. Jer koji je veći onaj koji sedi za stolom ili onaj koji služi? Jer blago je onim slugama koje Gospod nadje da paze kad dodje.'

Verovali ili ne, tek mene geo gravija ili takozvani rtni opis nikad nije zanimo! U školi sva predavanja slušah na jedno uvo dok mi je na drugo najčešće izlazilo. Ta visoka propusnost se javlja kada nam se nešto ne svidja a ne želimo otvoreno da izrazimo nezadovoljstvo ukom i naukom kojom pokušavaju da nas zasite. Gradivo koje nam se nije dopadalo uglavnom je odradjivano s mukom jer nikako drugačije ne bismo mogli da izdeklemujemo štivo koje oni skloni bubanju bez problema primaju.

Ali evo, dodje mi na um pitanje: da li je istina ono čemu su nas učili ili su nam samo servirali planove (karte) u koje je trebalo da poverujemo? Onda možemo da kažemo da je pod znakom pitanja položaj američkog kopna, jer neki kažu da je na zapadu neki na istoku. Premda je rt ili zemaljsko telo oblo, u zavisnosti s koje strane posmatramo mi vidimo da je nešto levo ili desno. Ako verujemo u ono čemu su nas učili u školi pomenuto kopno je na desnoj strani. Ako verujemo u ono što šire po mreži (internetu) onda bi značilo da je američka kopnena masa na levoj strani. Posebna je priča to što se na slici ili karti vidi naopako, pa onda kažu da je ono što je naspramno levom oku desno, a ono što se protivi desnom oku levo.

Gde je istok a gde zapad nek bude volja Gospodnja, nego da kažemo ponešto o severu i jugu. Ti delovi rta su čuveni po tome što se na ili u njima nalaze polovi. Da li su ti polovi umešani u podelu Adama na muško i žensko ovoga puta nećemo o tome raspravljati, ali ćemo reći ono što je očigledno: sever je gore, jug dole. Naj severnija zemlja je Arti(č)ki rt, ako to i dalje postoji; a tu je i Ostrvo oktobarske revolucije, Sibir i Parijeva zemlja na zelenom ostrvu (Grin Landu), kao i evropska Laponija. Tamo je još koješta što nećemo spominjati.

Po vratak iz posete učinio je da se zapitam kako da se štitim od mraka koji deluje u nevidovnom svetu ili kako se naučno naziva 'nematerijalna ravan'. Našavši se u stanu dobih svest da se već uveliko odvija nutarnji razgovor u kome se obraćam za pomoć Tvorcu. Ušavši u svoju sobu čuh unutra glas koji kaže: ' krv ti štit'.

Sa mojom detinjom pameću i strahom koji se navrzao reših da pustim krv i tako rešim stvar. Maših se oštrog predmeta, rasekoh kožu na ruci tek toliko da procuri 'moja zaštita'. Vera u istinitost onoga što čuh učini da se strah razbije u param parčad. Nadjoh smirenja u tome što izgovorih u sebi 'krv mi je čuvar i odbrana od svake napasti'.

Mnogo je vode proteklo dok se moja pamet nije preinačila i minuli   dogadjaj iz detinjstva i upute sa visine razumela u izmenjenom vidu. Odlučih se da svoju krv pročistim koliko god je u mojoj moći kako bi me što bolje služila za života. Ta odluka koja nije sklepana na brzinu pomaže mi u istrajnosti, kao i vera da ono što je sveto može da svetli.

Negdašnja zbilja nekako se provlači kroz doživljaje pa tako i ovde: dodje čovek kod mene po pomoć i pošto je primi, zanima se zašto kod mene koža isparava prijatno. Pomislih: miris je od krvi. Onda mi dodje na pamet dogadjaj iz detinjstva i reči što primih da čuvam.

Rekosmo u sebi: hajde da kažemo još koju o odnosima dveju oprečnih strana. Iza reči dodje delo!

Razlog zašto ljudi posmatraju stvari iz različitih uglova je pored ostalog to što se istočnjaci vode prema Mesecu, a zapadnjaci prema Suncu. Mi ovde ne bismo davali prednost ni manjem ni većem videlu, jer nije svet od vida niti radi vida.

Dok se oni sa zapadnim vidjenjem stvari bave posle dicom, oni sa istočnim vidjenjem se bave uz rokom. Tako i slike nebeskog svoda koje oni tumače predstavljaju dve različite stvari. Istočna slika je predstava o uzroku, zapadna je predstava o posledici. Tako oni ljudi koji su skloni da se bave pitanjem 'šta nam sleduje?' oni se ili bave tumačenjem zapadne slike ili se obraćaju zvezdočitaču koji im 'daje što im sleduje'. To su uglavnom bavljenja nekakvim ulogom i time kako da steknu zemaljska dobra, kako da ostvare zemaljsko 'blago stanje'. Retki su oni kojih zanima vidjenje i proricanje iz sasvim 'ne buloznih' razloga. Ali takvima je dobro da se ustrojavaju tako da im vidjenja ne dolaze od slike svoda jer je to ogledalo zemlje, već da čišćenjem suda dobijaju 'hleba potrebnog' od Duha Svetog koji se diže nad vodom koja je iznad svoda.

Na drugoj strani oni koji traže odgovor na pitanja 'ko nas je uz rokovao?', ' šta je našim rodjenjem uzrokovano?' i 'šta možemo da pokrenemo svojim delima?' dobijaju delimičan odgovor od nekoga ko se bavi istočnim tumačenjem. Delimičan je zato što niko nema pravo da pravi izbore umesto nas jer bi to značilo uplitanje u lični život. Moguće je samo da se ukaže na trenutne po godnosti i ne pogodnosti i na način za prevazilaženje. Inače, svaki čovek nosi svoj krst (h)teo to ili ne teo. Pojedini misle da oni uzimajući nakit u obliku krsta postaju zaštićeni od 'rdjave sudbine'. Sa nakitom ili bez kićenja mi živimo prema svom sudu (sud bini). I što je sud čistiji to nam je lakše da pod nosimo ono sa čime se suočavamo. Zato je kazano: ' vi fariseji (učena, skolovana klasa) spolja čistite čašu a iznutra je puna grabeža i zlobe.' JL 11, 39

Nekada beše jedno dete koje nije volelo svoje ime. Ono ga dobi od roditelja ali mu nije bilo pravo što je dugo a ne onako kratko i slatko kod druge dece s kojom se sretalo. Moglo je od datog imena da se napravi nad imak ali kao da je osećalo nadimanje od tog skraćenog oblika i nije ga mnogo veselio. I zato se ono obraćalo molitvom onome koji čuje glas srca i on obradova dete novim imenom, ali mu poveri da ga čuva u srcu i da ono bude zavet izmedju njih. Skraćeni vid novog imena jeste Koni i dete ga je otkrivalo drugarima od poverenja, iako oni nisu sasvim razumeli nadošlu radost i nezadovoljstvo predjašnjim vidom.

Iako je dete imalo neke bliske drugare, zbog sklonosti da se igra samostalno i da izmišlja nove igre često je izbivalo od društva. Društvo je bilo takvo da nije u potpunosti ras umelo mutavski način obraćanja, već je očekivalo da dete koristi zemaljskim govorom. To se detetu nije baš mililo ili da pravo kažemo, činilo mu se da ne može da postigne punoću izraza niti da rasvetli u celini ono što mu je na umu. Govor uma (nebeski) ili sporazumevanje mislima mu je delovao kao prirodniji način za ras umevanje medju ljudima.

Roditelji su detetu kao i drugoj deci kupovali razne vrste igračaka, ali ono nije mnogo marilo za njih. Verovatno ga više ispunjavalo kada se igra sa živima nego sa 'mrtvima'. Jednom (ne)prilikom pošto ga roditelji odveli kod čike koji oblikuje kosu i krati vlasima dužinu dete se pošteno naljutilo. Kako bi pokazalo onome šišaču i onima koji su priželjkivali u srcima taj čin, sakupilo je sve lutke sa police na jedno mesto, dograbilo makaze i krenulo da šiša jednu po jednu. I onako se nije družilo sa njima već su bile poredane tako da liče. Bilo je tu kose u svim bojama. Nije žalilo pletenice ni plave ni crne, niti smedje lokne. Udesilo im je frizure po propisu. I ne samo da im je od fikarilo kosu već više nije dalo da se vrate na svoje 'staro' mesto. Od svih tih lutaka imalo je sa osećanja sa jednom s kojom je imalo nešto zajedničko. Ta lutka nije imala na sebi svilu i kadivu već je bila jednostavno odevena sa dečjim nošenjem i prilično kratkom kosom i ćubom na glavi. Ime joj je bilo Šargarepa zbog izrazito ridje kose i narandžastih pantalona. Kasnije je dete doznalo da ni ime koje je lutki dano nije sasvim zadovoljavajuće (sem. Sar Garib, Šir Garib), ali je njega sačuvalo od zaborava.

Slučio se (s)lučaj da se ukvari brava na vratima. To me je taklo na rasmišljanje 'kakav se to kvar desio na nebu, ako je na zemlji tako'. Ako verujemo da se na zemlji (u materijalnoj ravni) ispoljava ono što se zbiva na nebesima (u duhovnoj ravni), onda je prirodno da tražimo objašnjenje  dogadjaja u 'tvrdom' svetu kako bi nam bilo jasno šta se desilo u 'mekom'.

Bistri se ekran pa mislim: toliko je trebalo vode da protekne da glava utuvi šta znači brava. A drug Tito je bio bravar i razumeo se oko te mehanike... Da nema brave vrata se uopšte ne bi satvarala. Prosto, mogao bi svako da ih odvara i satvara. Možda je bitno za sve nas iz čega se ona sastoji i kako deluje?!

Evo da od krivamo što je  skrivano, da ono što je tajno bude javno. Ono što vrata drži satvorenim su dva jezika, jedan donji drugi gornji. Donji se pokreće pomoću ključa. U zavisnosti kako su vrata postavljenja u odnosu na ram, kaljuč se okreće u smeru kazaljke na satu ili obrnuto radi zakaljučavanja i od kaljučavanja. Nisu svaka vrata jednaka, tako da se ne zabravljuju u istom smeru. Ako se brava vidno pod udara sa našim desnim okom kada smo unutra, zakalučavamo u smeru kazaljke na satu a od kaljučavamo obrnuto od satnog kretanja. Ako se brava podudara sa našim desnim okom spolja posmatrano onda se satvara obrnuto od satne pokazaljke dok se odvara u smeru sata. Treba otkriti prirodu vrata da bismo znali kako da od kaljučamo.

Mene je kao dete umelo da živcira kad neka osoba bilo muško ili žensko stane da uvija, da se prenemaže, kad osetim pritvornost i neiskrenost kod nekoga. Iako me je veština tumačenja likovnih znakova golicala s vremena na vreme nikad me to nije posebno radovalo. I dok su jedni zagovarali značaj likovnog prikazivanja koje bi se tumačilo okom, drugi su to osudjivali i govorili da je nečisto i lažno. I kada su drugi pozivali na istinitost reči i na njihov značaj prvi su se grozili sve misleći da mogu reč da izokrenu ili kako izvrdaju u 'svoju' korist.

Tek kad se usudih da zaplivam morima astrologije i nešto više se upustim u razumevanje likovnih (astroloških) znaka shvatih od kuda ta razlika medju ljudima. Kazano mi je da je to uticaj sunca i meseca koji podeliše svet na one koji drže reč i na one koji 'drže' (s)liku. Oni ljudi u koje snažnije utiče mesečeva energija navodno ne shvataju reč doslovno već i reč doživljavaju kao kakvu mislenu sliku. A crtež može da se gleda i s desna i s leva i ozgor i ozdol.

Oni u koje jače utiče sunčeva energija oni do slovno uzimaju reč, ne uzimajući u obzir mogućnost da i reč može biti simbolična, to jest da čovek može govoriti na primer o hlebu a misliti na dušu, da može pripovedati o groždjanom soku a misliti na krv. Za onog koji govori u slikama kaže se da se služi jezikom sembola.

U zavisnosti kako um nekog čoveka rasume reč ili sliku, odgovara svojom rečju, mišlju i delom. Ako mu se učini reč rdjava on bi da je pogazi, ako mu se ne svidja slika on bi da je uništi, ako mu se ne dopada neka misao on bi da je odbaci, ako mu se neko neko delo vidi kao zlo on bi da ukaže delovatelju na svoje vidjenje. Od suda i osude nema koristi! Jer ako stanemo jedni drugima da sudimo čitavo ljudstvo može biti istrebljeno. Bog Sveti zna da sve što je u telu sklono je grehu. I bez obzira u šta verujemo, bilo to reč ili nacrt svakome se meri prema vlastitom sudu.

Mi koji verujemo u reč istinitu znamo da je slika nepouzdana i da čovek jednako gledajući neki crtež sebe koči jer je slika znak prošlosti! Kako to? Ako šta fotografišemo dok se slika izradi prodje neko vreme. Pa čak i da ispadne za nekoliko sekundi opet je to prikaz nečeg prošlog a ne kako je sada! Osoba koja gleda sliku mislima se vraća u prošlost kako bi nešto zapazila ili razumela. Tako izbiva duhom zureći u likovne prikaze... A to nije od dobra i istine! Dodatna nezgodacija je što postoji mogućnost da se duša složi sa onim na slici i tada biva 'zarobljena' nečijim naumom ili da gledajući prošlo pomisli da je to buduće, jer je prirodno da je čovek usredsredjen očima (prednjim delom glave) ka budućnosti a ne naopako.

Tako je nekako i sa astrologijom. Svaka slika rodjenja je nešto što se dogodilo, a ne nešto što bi trebalo da se desi!!! Ona osoba koja gleda u prošlo kao na buduće misleno priziva minule dogadjaje i čini da se oni javljaju i ponavljaju. I ma kako taj minuli dogadjaj bio prijatan i pričinjavao čoveku radost, dobro je da ostane gde mu je mesto, a ne da se privlači pogledom i materijalizuje iznova! Zašto bismo prizivali staro kada smo sposobni da smislimo ono što se nije zbilo?! Zar je čoveku bitno da kopa po zemlji i ispod nje i da pokazuje svoju 'rovo kopačku' sposobnost  gde nema ničeg svetog i svetlog? Naravno, svako od nas bira šta je dobro za njega. Onaj što želi da se ističe medju ljudima i da za njega kažu da je Naj, on je u stanju da zabije glavu u pesak i da ne vidi kako je dobro živeti na površini. Takav vidi da su ljudi rdjavi jer u zemlju gleda. Ako se usudi da izvuče glavu iz zemlje dobija saznanje da 'nije sve(t) tako crno'.

Doba zrelog detinjstva. Popodnevna smo smena tako da imamo vremena da pre škole svratimo do lokala u centru. Obično idemo na piće, ispričamo se sa društvom pa tek onda posežemo za knjigama i uključujemo mozak na ‘radio aktivnu’ frekvenciju.

I taj dan je bio po običaju. Sa sve školskim stvarima se uputismo na poznato nam mesto. A tamo nadjosmo se za okruglim stolom. Bilo nas je četvoro, ako se dobro sećam, a trebalo je da nam se pridruže još neki. Bilo je govora da će sa nama sedeti osoba koja je nešto starija i koja je važila za lokalnog silnika. Ne znam da li upotrebih pogodan izraz, ali reč je o osobi koja se bavila nezakonitim radnjama i kršila zakon što zemaljski, što nebeski. Možda je iz tog razloga bolje da kažemo ‘kršitelj’ nego da se latimo nekih drugih opisnih odrednica.

I tako posle kraćeg druženja bez njegovog prisustva namestiše se pokazaljke vremena i on krete ka nama. Inače, pre nego što se začu zvono na svodu oglašavajući da je kucnuo čas, naš školski drug iz osnovne koji je gradio ‘prisan’ odnos sa kršiteljima nagovarao nas je da uzmemo od pića nešto što nismo pili, nešto što nismo mogli sebi da priuštimo. Kao: eto prilike da pijemo skupa pića! Mislih se u sebi: lepo od njega što nas nudi u tudje ime. Promislih o ponudi, ali unutrašnji glas mi ne dozvoli ugadjanje ‘zadnjici’. S kontah kako imam dovoljno novca za moje uobičajeno piće iz tog doba i reših da i toga puta zatražim njega.

Imadosmo tu priliku da budemo u društvu kršne osobe. Moji drugari poručiše ono što im je išlo na ruku, moja malenkost po ‘svom naumu’. Gleda me kršitelj i čudi se. ‘Pazi, kako se ponaša!’, misli za mene. Kao da gonetah misli, osetih kako me prolazi jeza. Nasmeših se da me prodje strah i pomislih: ‘Šta me briga kad sedim na parama.’ To je zaista bila istina, jer se sav novac koji posedovah nalazio u zadnjem džepu pantalona. Tu zapazih da misli mogu da zagolicaju maštu i da ga pokrenu na neko delovanje. Ne bi dugo zatim kad kršitelj reši da sprovodi ono što je video od starih. Ta sila se ogledala u mal ponašanju (tretiranju) svega živog na ovaj ili onaj način. Onde je slučaj bio takav da je počeo da izvrće džepove na  odeći i da pre tura po školskoj torbi. Nije našao ništa što bi mu bilo zanimljivo, do u džepu pantalona napipa peto dinarac. Umedoh da oćutim, ali mislih u sebi: to ti je za piće. Pogleda on šolju nalivenu tekućinom hibiskus boje, pogleda u mene. Ne nadje mi krivicu. Pusti da stvari teku prirodnim tokom.

Sva priroda je tajanstvena od biljke do ptice i čoveka, jer je Bog u svemu prisutan. On razmiče malo veo tajanstva onome ko ga istinski ljubi i to je najčešće čovek čista srca. Bog je neshvatljiva energija i čovek nosi u sebi neshvatljivu energiju. Kada se usaglase te dve energije kakav je to raj već ovde na zemlji, kakva radost i sveobuhvatna ljubav!

Kod prosveljenih ljudi, svetaca, um volja i srce su sjedinjeni. Ako je to troje podeljeno u čoveku otud mogu proizići brojne nevolje. Kod velikih duhovnika nije to samo spoljašnja svetlost koja im se blagodaću povremenu ukazuje već ona mnogo dublja i trajnija, nutarnja svetlost koja se od srca širi i ispunjava celog čoveka. Ova svetlost je Ljubav i samo sa njom je čovek blizak Bogu koji je sušta Ljubav.

Čovekovo usavršavanje i približavanje Bogu je trajno jer je Bog nesaznajan, nepojmljiv i nedokučen. U ljubavi mi smo najbezbedniji sa Bogom. Dodir sa Svetim Duhom je munjevit dok naš pojam vremena nema nikakvog značaja u duhovnim hijerarhijama. Prema stepenu duhovnog postignuća dobijamo odgovarajući stan (u duhovnom svetu) i srodne duše sa kojima živimo.

Gospod nam otkriva u mislima odgovor na razna pitanja i tajne, a ponekad zataji da bismo se obratili drugom čoveku za savet i time se smirili.

"Duhovne pouke srpskome narodu"  starca Tadeja

Sporazumevah se sa njom pogledom više nego rečima. Objasni mi da su je naučili da tumači linije i znake, da govori šta nas čeka. Bez bojazni joj pružih ruku radoznalo trepćući očima  u iščekivanju pogadjanja. Pogodila me je onim što su uboli u nju. Predala mi je strelu sa kojom nije umela da se nosi. Zagledala je majušnu šaku i kazala mi da ću brzo da umrem. Bih tada dovoljno 'veliko' dete kome su već predali strahovite predstave o smrti. Vest o brzini uticala je na mene.

Toga dana uspeh da obuzdam stravu koju su ulili u mene ali već  noći razli se i dan mi posta 'noć', ispunjen mračnim slutnjama i vidjenjima. Da li je to sreća po mene tek o tome ne pisnuh ni jednu reč ni roditeljima niti bilo kom iz okruženja, nego trpeh i pustih sve te misli koje su utekle u mene da nesmetano ističu. Bilo je to više dnevno mučenje duše koja nije ni sanjala da postoje bića koja misle rdjavo i smišljaju ružne stvari. Ne mogoh tada da podnosim ni glasove s radia ni tele vidjenja. Nisu mi prijali ni razgovori s drugim ljudima ni čitanje knjiga, ni listanje s likovnica.

Kao odraslo čovekoliko biće razumeh da je to bilo teško misleno trovanje od koga izgubih volju za bilo čim zemaljskim. S teškoćom se laćah bilo kakvog jela, jer mi se javila razdražljivost na mirise, osetljivost i muka u stomaku.

Ne svaki dašnji način da pričamo o dve sprege koje se ispoljavaju u životu svakoga od nas bismo primenili na ovaj ne običan dan. I dok kiša lije li lije, eto nama nadahnuća da razjašnjavamo šta nas to koči, a šta nas tera da srljamo i jurimo.

Jezikom sambola to je objašnjeno kroz planete Saturna i Jupitera, pomoću sazveždja Jarca i Strelca, kao i pomoću polja koja nose ovu znakovitost. Kod onih kod kojih je naglašena simbolika Jarca postoji sklonost da koče stvari i u svom i u tudjem životu na odredjenom planu. Prirodna stvar je da isti ti dodaju ulje na vatru kad je u pitanju neko drugo polje! Zato mi je nedavno došlo na pamet da sazveždje Strelca možemo da uporedimo sa gasom, a sazveždje Jarca sa kočnicom na 'vozilu'. Dobro je kada čovek može da se služi i jednim i drugim, skladno potrebama i srazmerno prilikama koje stvara i u kojima sudeluje.

Po ko zna koji put odlazim u crkvu da palim sveće. A tamo jedan poslužitelj koji čini se kad god dodjem se požali na neku povredu: te priklještio prst, te pao mu neki predmet prilikom opravke na nogu i slično.

' Našo majmun staro ogledalo neko,

uh kako je ružan, uh kako je dlakav,

baš ti Bože hvala što ja nisam takav!'

Izabrah da baš ovim navodom iz narodnog predanja odvorim dvere na putu ka samo ogledanju. Meni su ovi stihovi oduvek bili smešni i poučni, iako neki pametnjakovići vele da je zbivanje šale (po)grešna metoda. Može se onaj naduvan duhom gordosti izduvati, pa šta ćemo posle!

Ogledanje je zanimljivo čudna prilika da čovek vidi svoje oči, pre nego što krene da zagleda druge tražeći trunje u njima. Ljudi sadašnjice sve misle treba im komad obradjenog stakla da bi zagledali svoj lik i obličje, rasmatrali svoju lepotu ili ono što lepo nije. Ne pada im teško da shvate da 'lepota' izbija iznutra, kao i ono što ona nije. Malkice im je teže da rasumeju da je jednostavnije da ono iz nutra promeni ono s polja, nego da ono spola deluje na ono u nutra, ali i to nekako uspevaju da shvate. Čim pre to sa znanje prime počinje čistenje 'posude' iznutra, a ne puko lickanje i udešavanje facade!

Medjutim, od pamti veka postoji jedan način ogledanja koji ume da naljudi ljude i pokaže im kako oni doživljavaju sebe... Kakav li je taj način, pitate se. Vrlo prost i baš onakav kakve su i sve istinite stvari. Čovek se svaki dan ogleda i zapaža svoj odras u svemu što je živo i što ga okružuje, u svemu ka čemu peri pogled. Medjutim, on takav kakav je  nema baš jasnu predstavu o tom O gledanju. On ume da misli da su takvi ljudi, da su to što mu upućuju neke reči bez veze sa njim samim i da je način na koji se ophode prema njemu deo njihovog vaspitanja, obrazovanja, pogleda na svet!

Od kada je nama skrenuta pažnja na to da se naše unutarnje biće O gleda svuda okolo i da kad je ono čisto, ljudi iz okoliša se ponašaju čovečno i pošteno, a da kad se 'posuda' isprlja iznutra ljudi iz okoliša ispoljavaju rdjavo ponašanje, promenismo (po)gled na svet. Rasumesmo da svi mi učestvujemo u oblikovanju svako dnevice i noćice, imali mi svest o tome ili nemali. Zato nam to 'ogledanje' makar na tren dobro dodje ukoliko nismo spremni ili sposobni da zavirimo u sebe duhom i sagledamo prljavštinu koja se tamo skrila od očnog vida.