Videla
Mene je kao dete umelo da živcira kad neka osoba bilo muško ili žensko stane da uvija, da se prenemaže, kad osetim pritvornost i neiskrenost kod nekoga. Iako me je veština tumačenja likovnih znakova golicala s vremena na vreme nikad me to nije posebno radovalo. I dok su jedni zagovarali značaj likovnog prikazivanja koje bi se tumačilo okom, drugi su to osudjivali i govorili da je nečisto i lažno. I kada su drugi pozivali na istinitost reči i na njihov značaj prvi su se grozili sve misleći da mogu reč da izokrenu ili kako izvrdaju u 'svoju' korist.
Tek kad se usudih da zaplivam morima astrologije i nešto više se upustim u razumevanje likovnih (astroloških) znaka shvatih od kuda ta razlika medju ljudima. Kazano mi je da je to uticaj sunca i meseca koji podeliše svet na one koji drže reč i na one koji 'drže' (s)liku. Oni ljudi u koje snažnije utiče mesečeva energija navodno ne shvataju reč doslovno već i reč doživljavaju kao kakvu mislenu sliku. A crtež može da se gleda i s desna i s leva i ozgor i ozdol.
Oni u koje jače utiče sunčeva energija oni do slovno uzimaju reč, ne uzimajući u obzir mogućnost da i reč može biti simbolična, to jest da čovek može govoriti na primer o hlebu a misliti na dušu, da može pripovedati o groždjanom soku a misliti na krv. Za onog koji govori u slikama kaže se da se služi jezikom sembola.
U zavisnosti kako um nekog čoveka rasume reč ili sliku, odgovara svojom rečju, mišlju i delom. Ako mu se učini reč rdjava on bi da je pogazi, ako mu se ne svidja slika on bi da je uništi, ako mu se ne dopada neka misao on bi da je odbaci, ako mu se neko neko delo vidi kao zlo on bi da ukaže delovatelju na svoje vidjenje. Od suda i osude nema koristi! Jer ako stanemo jedni drugima da sudimo čitavo ljudstvo može biti istrebljeno. Bog Sveti zna da sve što je u telu sklono je grehu. I bez obzira u šta verujemo, bilo to reč ili nacrt svakome se meri prema vlastitom sudu.
Mi koji verujemo u reč istinitu znamo da je slika nepouzdana i da čovek jednako gledajući neki crtež sebe koči jer je slika znak prošlosti! Kako to? Ako šta fotografišemo dok se slika izradi prodje neko vreme. Pa čak i da ispadne za nekoliko sekundi opet je to prikaz nečeg prošlog a ne kako je sada! Osoba koja gleda sliku mislima se vraća u prošlost kako bi nešto zapazila ili razumela. Tako izbiva duhom zureći u likovne prikaze... A to nije od dobra i istine! Dodatna nezgodacija je što postoji mogućnost da se duša složi sa onim na slici i tada biva 'zarobljena' nečijim naumom ili da gledajući prošlo pomisli da je to buduće, jer je prirodno da je čovek usredsredjen očima (prednjim delom glave) ka budućnosti a ne naopako.
Tako je nekako i sa astrologijom. Svaka slika rodjenja je nešto što se dogodilo, a ne nešto što bi trebalo da se desi!!! Ona osoba koja gleda u prošlo kao na buduće misleno priziva minule dogadjaje i čini da se oni javljaju i ponavljaju. I ma kako taj minuli dogadjaj bio prijatan i pričinjavao čoveku radost, dobro je da ostane gde mu je mesto, a ne da se privlači pogledom i materijalizuje iznova! Zašto bismo prizivali staro kada smo sposobni da smislimo ono što se nije zbilo?! Zar je čoveku bitno da kopa po zemlji i ispod nje i da pokazuje svoju 'rovo kopačku' sposobnost gde nema ničeg svetog i svetlog? Naravno, svako od nas bira šta je dobro za njega. Onaj što želi da se ističe medju ljudima i da za njega kažu da je Naj, on je u stanju da zabije glavu u pesak i da ne vidi kako je dobro živeti na površini. Takav vidi da su ljudi rdjavi jer u zemlju gleda. Ako se usudi da izvuče glavu iz zemlje dobija saznanje da 'nije sve(t) tako crno'.