Kako da bude sretno

Treba svaki slobodni trenutak posvetiti slobodni trenutak posvetiti Bogu, truditi se da mislimo o Njemu.

Mi treba da se udaljimo od buke koja je oko nas (a najpre I u nama samima od nasih misli nastaje nešto poput buke) I da zavapimo Bogu, inače ga nećemo čuti.

U crkvi nećete imati pomisli ukoliko ponavljate za sebe ono što slušate ili se pomolite za nebesku pomoć.

Motrite na srce: tu treba započeti borbu.

Bog vas poziva na podvig a ne na ugadjanje sebi.

Duša kad se pomoli kako treba čovek ne prelazi (mislima) tako brzo na svetovne sujetne stvari.

Mi treba da volimo Gospoda Boga više od svega, više od bližnjih; a isto tako mi nismo u stanju da obavimo nijedno dobro delo bez Božijeg blagoslova I pomoći.

Ne može se u flašu od litre uliti dve.

Bitno je da se ne izgubi molitva.

Svako ima svoju meru podviga.

“Razna testa se na različite načine mese.”

Navod iz knjige O LJUBAVI PREMA BOGU I KAKO JE STEĆI

Imam utisak da većina ljudi ne razmišlja… Oni primaju misli I odašilju neke ali promisao o kome govorim ne kako se ne zbiva. On zahteva udubljivanje. On zahteva osamljivanje I udaljavanje od glasova s radija, televizije, filmova, muzike, uopšte spoljne sredine. Jer da malo krenu sa razmišljanjem I promišljanjem, zapazili bi da svaka reč koju treba da izgovorimo ima svoj smisao; katkad uočljiv odmah , a često pomalo skriven od pogleda nepažljivog posmatrača. Tako nešto se odnosi I na reč ‘’ispaštanje’’, koja je složenica nastala vezivanjem predloga IZ I reci Paštanje. Možda biste rekli da pomenuta reč nema nikakvog značaja. Medjutim, poznavaoci jezika znaju da veze medju govorima raznih naroda nisu prepoznatljive bez pažljivog promatranja.

Kada si zdrav duhom, ti u svemu živom vidiš neku lepotu! Čak I u bolesnoj osobi ti nazireš mogući sjaj I snagu, u svakoj ptici vidiš nastojanje Tvorca da dočara njenu narav, u svakom životinjskom krznu vidiš blistavost I veselje, u svakom listu biljke vidiš svežinu I zelenilo! Čak I da toga svega u stvarnosti nema, Tvorac  nadahnjuje ljudsku dušu da sve to izazove I stvori. Zašto? Bog voli kada je sve dobro I lepo.

 Medjutim duhovno pali ‘čovek’ gleda sasvim drugačije na svet oko sebe. On ne vidi ništa lepo. Njemu je sve odvratno I bljak: ‘jedva čeka da sve prodje.’  Čak I ako to uopšte nije tako, bolesni deo čoveka koji je postao dominantan nastoji da sve ruinira, da sve baci dole, da sve upropasti. To ne znači da je osoba sasvim svestana šta se sa njom desilo, iako se on/ona doima prilično svesnom ‘individuom’.  Nekada je ljubav takvoj osobi jedini lek, a nekad ni najmoćnije oružje na svetu ne uspe da prodre u srce okorelo debelim slojem. Zar je malo onih koji videći sebe kao važne I velike ogradjuju sebe od ostalog sveta koji je tobož  nesposoban da shvati njihove visoke naume… A ima li u njima plemenitosti, da li se zapitaju?

(ne bih ovde da navodim zapise iz Svetog pisma koji se na njih odnose, jer na tolikoj visini oni su sposobni da ih I sami vide!)

 Postoje I ljudi kojima na izgled sve ide od ruke. Čega god se late u materijalnom svetu postižu značajan uspeh. Medjutim, kada ih sagledava neko detinjim ‘’očima’’ , vidi ih gole kao kakve zidove, bez božijih darova I uresa! Takvi često nisu ni svesni da su postali goli I prazni, ali imaju osećaj da im ‘’nešto’’ nedostaje I to pokušavaju da nadomeste telesnim užicima. Jednog dana kada sagledaju da je njihova ‘’glad’’ neugasiva I ‘’žedj’’ neutoljiva, shvatiće da su jureći za slamom gubili drago kamenje.

Imam radost! I hoću da je podelim sa vama… A ono što me čini tako radosnom je ključ!

A kakav je to ključ? Njegov oblik uopšte nije bitan. Bitno je šta on zaključava I otključava!

Vidite, kada čovek ima radost cela vasiona se sprema da ‘’poskoči’’ od radosti. Tako ona pokazuje da je razumna I da je Gospod učinio takvom da se sučeljava sa svim stanjima kroz koje čovek prolazi, da podeli njegovo zlo I umnoži njegovo dobro; zato se radujem!

 A evo kako razgovor izmedju dve naizgled odvojene osobe nudi ključ, pokazuje kako da ga koristimo I savetuje nas da slavimo Gospoda I da se radujemo:

Naš sagovornik je osoba koja se već niz godina bavi pčelarstvom I koja to zanimanje opisuje ovako ‘’Kada dodjes kod pčela , to je kao jedan poseban svet gde se ja potpuno isključim (I uzivam u neiskazanom miru).’’ Moja malenkost nije bila zadovoljna tom jezičkom formom pa se brže bolje dala da je ispravi u suprotnom smeru. Zašto? Jer za mene kao osobu, uopšte nije logično da budem ‘’isključena’’ onde gde se osećam lepo I prijatno. Onde gde mi je dobro, onde sam uključena, a kada se osećam loše ja se prosto isključim.  Zatim shvatih da kada moj sagovornik govori ono ‘’ja’’ misli na svoj um, te kada mu je prijatno on isključi glavu I opusti se, dok kada mu je neprijatno ili nema osećaj poverenja prema okruženju um je uključen I stražari.

Jednom je moralo doći. Ovde se moranje nameće kao norma. Ne pita ono za našu voljnost! Nisu nas pitali ni kada su nam oduzimali ono što je naše  i davali ono što je njihovo. Sve su to zakonitosti ljubavi I više pravde.

 "Pomaži srce moje jelejem milosti Tvoje, Premilostivi Gospode moj, da nikad ne bukne u srcu mome ni gnev protiv moćnih, ni  prezrenje ka nemoćnima!"

 pouka za  četvrtak 28. (15) maj na koji crkva slavi prepodobnog Pahomija Velikog i sv. Ahilija

 Pravoslavni podsetnik leta Gospodnjeg 2015. sa pravilom posta i poukom za svaki dan 

1) Duhovna sabranost I molitva jesu velika umetnost. Ako se čovek, s Božijom pomoću, duže I sa usrdnošću u njoj vežba, oslobadja se strasnih misli I reči I rdjavih dela. Sabranost I molitva daju nama pravo poznanje Boga kao I pronicanje u skrivene božanske tajne. Sabranost I molitva pomažu nam da ispunjavamo svaku zapovest Staroga I Novoga Zaveta I da zadobijemo blaga budućeg  veka. Duhovna sabranost I molitva jesu u biti čistoća srca, koje  su zbog svojih visokih vrednosti ili iskrenije govoreći, zbog naše nepažnje I nemarnosti, sada retke I kod monaha, a još redje kod gradjana. A njih Gospod Isus visoko uznosi kada kaže: Blago onima koji su čistog srca, jer će Boga videti.  Pošto je čistoća srca nešto tako veliko, ona se dobija po skupu cenu. Ako se dubovna sabranost I molitva, tajna I javna, ustali kod nekoga, onda mu ona postaje putovodj pravom I bogougodnom zivotu. Sabranost I molitva služe nam I kao lestvica sozercanju (bogomisliju I duhovnom uzdizanju). Sabranost I molitva uče nas kako da upravljamo trima silama duše (razumom, osećanjem I voljom) I kako da steknemo četiri osnovne vrline (mudrost, hrabrost, uzdržljivost I pravednost).

2)  Veliki zakonodavac Mojsije I preko njega Duh Sveti, ističe koliko je ova vrlina čista, sveobuhvatna I delotvorna, kad nas uči: Čuvaj se da ne bude kakvo nevaljalstvo u srcu tvom, to jest da ne bude u tvom srcu nešto grešno što Bog ne voli: ili kako to sveti oci kažu da ti nečisti duh ne ubaci kakvu grešnu misao kojom počinješ  odmah strasno da se zanimaš.

3) Duhovna sabranost I molitva jesu  put svakoj vrlini I svakoj zapovesti Božjoj. One se još nazivaju mirom u srcu. One čuvaju um od maštanja.

4) Čovek koji se rodi slep ne vidi sunčanu svetlost, a oni koji nemaju duhovne sabranosti I molitve ne vide svetlost izobilne blagodati I ne oslobadjaju se od grešnih I Bogu mrskih dela, reči I pomisli I po smrti ne prolaze slobodno kraj knezova pakla.

5)  Sabranost I molitva jesu neprestano čuvanje srca od svake pomisli grešne, tako da ono neprestano diše Hristom Isusom, sinom Božijim I Bogom. Njega prizivaju, s Njime ustaju protiv duhovnih neprijatelja I Njemu, koji ima vlast da oprašta grehe, ispovedaju ono sto su sagrešili. Duša krije od ljudi tu svoju unutrašnju sladost I podvig , da lukavi neprijatelj ne bi nekako prodro do nje I uništio ono što je dobro u njoj.

6) Duhovna sabranost I molitva jesu čvrsto utvrdjenje uma I njegovo stojanje pred vratima srca, tako da um vidi kako nailaze pomisli, ti duhovni kradljivci, čuje šta oni govore I čine, I posmatra šta sve preduzimaju nečisti duhovi, pokušavaju da navedu na maštanje I da nas zavedu sa molitvenog puta. Ako budemo trudoljubivo nastojali na tom stajanju pred vratima srca, izučićemo umetnost duhovne borbe I zadobiti iskustva u tome.

7) Strah da će nas Bog ostaviti I strah od navale spoljašnjih iskušenja samo pojačava budnost da se zaustave rdjave misli I dela. Zato Bog ponekad I šalje neočekivana iskušenja I to baš onima koji su okusili slast mira I postali nemarni. Tako se u nama radja navika I izvesna prirodna neprekidnost duhovne sabranosti, I molitva umna, a iz toga opet, malo po malo, dolazi jasno sagledanje toka duhovne borbe, zatim neprestana molitva Isusova, sladosna I bez maštanja tišina uma I ono divno osećanje koje dolazi od dodira sa Gospodom Isusom Duhom Svetim.

8) Um koji priziva Gospoda Isusa protiv  duhovnih neprijatelja koji pritiče Njemu za pomoć liči na čoveka koji je u sigurnom zaklonu. On se neprestano moli za zaštitu Mirotvorcu Isusu I ostaje nepovredjen od duhovnih zaseda nevidljivih neprijatelja.

9) Ako umeš I ako ti je dano da izjutra staješ pred Gospoda, I ne samo da te On gleda, nego da I ti gledaš Njega, onda razumećeš o čemu govorim. Ako ne razumeš, onda se vežbaj u duhovnoj sabranosti I razumećeš.

 "DOBROTOLJUBLJE", PREPODOBNI ISIHIJE JERUSALIMSKI 

Moja majka je volela da veze… I to je vezenje obuzelo pošto je zatrudnela sa mnom. Za vreme te trudnoće izvezla je dva velika goblena, I to na temu ‘’zima’’ (inače, I moji roditelji I ja smo rodjeni zimi I to u istom mesecu!) I na temu “svirač” gde je prikazano kako troje ljudi sede: muškarac svira a dve ženske osobe slušaju.  Možete zamisliti da iako četvoročlana porodica, nas troje živimo zajedno, dok brat živi na drugom mestu…

Medjutim, to vezenje je mnogo složenija rabota nego što se na prvi pogled može pomisliti! Tek ako smo dovoljno smeli I spremni da sagledavamo naš protekli život možemo samo da zavirimo u dubine tog veza koji je neko davno davno osmislio, započeo rad na njemu, dok mi I naši savremenici, izradjujemo deo tog davnašnjeg plana, a delom sami osmišljavamo I radimo na  svojoj ‘’predstavi’’.

Danas sam podstaknuta da opišem jedan delić tog životnog mozaika koji nam se dešava I kome ne prestajem da se čudim. Nekim koncima u tkanju budem prijatno iznenadjena, dok nekim mi se savršeno ne dopadaju, čak ih se I stidim I grozim… Stvar za utehu je da ‘’nije sve do mene’’ to jest da nisam ja glavni majstor tog velikog ‘’vezenja’’ pa tako nisam ni glavni odgovorni za sve ono što je snašlo mene I moje bližnje.. Ali kao I svi mi I ja učestvujem, I činim da taj životni goblen bude lepši ili manje lep.

Evo te moje priče: nekada davno kada smo mi deca bili ‘mali’ a naši roditelji ‘veliki’, moji roditelji su se mnogo više I češće posećivali I družili sa svojim rodjacima, najpre rodjenim sestrama I svojim roditeljima. Tako smo se I mi deca družili I zbliživali sa sestrama I braćom od tetaka ( moji roditelji nemaju rodjenu braću). I tako jedna od mojih sestara od tetke po ocu telesnom je imala trenutke svoje prisnosnosti sa mnom. Nismo se često vidjale, već tako jedan put godisnje, katkad I redje. Ona je stanovala u drugom gradu I  doživljavala me više kao igračku (mladju sestru), nego kao osobu. Jednom prilikom, nešto je spopalo pa je ona moju glavu doživela vrlo dopadljivo, nešto kao ‘čarobnu lampu’ koju samo treba protrljati I pomisliti želju. Zasto je to tako, ni dan dani ne razumem! Ali nešto se desilo… To ne znači da je ona poželela ‘pravu želju’, niti da taj čin ima sretan zaplet I rasplet, već da nas je to nekako duhom povezalo, I to više nego što je iko od nas mogao da očekuje!

Mnogo godina iza tog dogadjaja, kada sam bila na studijama, upoznajem jednog mladića, mog kolegu sa grupe, koji je godište moje sestre od tetke I to stariji od nje tačno mesec dana. Uslovno rečeno, počinje da mi se naprasno dopada I posle nekoliko nedelja ili da se precizno izrazim oko tri meseca, mi počinjemo vezu. Taj početak veze je ‘pao’ tacno na rodjendan moje rodjake, a da ja to nisam ni bila svesna dok god je veza trajala. Moje zanimanje za tog momka počelo je otprilike u vreme rodjendana moje tetke, to jest tatine sestre. Taj momak me je podsećao na ‘’nekoga’’ a da opet nisam mogla da shvatim u to vreme na koga. Tek kasnije sam skontala da me podseća na mog teču, to jest tetkinog muža, I da mi na neki način sanjamo već otsanjani san…  Ono što sam opet uspela da saznam da su moji roditelji prvi put izašli zajedno u kafiću na fakultetu na isti datum kada smo ja I taj momak izašli prvi put zajedno! Naše zabavljanje je trajalo nešto više od četiri godine. Okončalo se kada sam se razbolela. Sve je to od zabave preraslo u nešto vrlo ozbiljno, tako da se stvorio utisak širokog puta koji se sve više sužava I konačno svodi na liniju, koja nastavlja da se poigrava sa nama nalik razigranoj žici na instrumentu koji svira muškarac na vezenom platnu… I moja rodjaka I njena rodjena sestra su ‘srećno’ udate (onoliko srećno koliko to vezeni život ume da usreći) I izrodile su po dve ćerke. Mladja ćerka starije sestre je rodjena na isti dan kada I moj bivši momak, dok starija ćerka druge sestre je rodjena na isti dan kada I majka tog momka… Koliko je onda u životu ‘bez smislenih’ dogadjaja!?, stvar je za sagledavanje. Sve je (ne)vidljivo povezano nitima u boji, koje nam ponekad bude bojazan.

Pažnja mora da bude u svemu. Pažnja ali I o svemu da se rasudjuje. Jer, Gospod je kazao Isusu Navinu: “Što god preduzimaš, prvo o svemu duboko razmisli.”

 Ako rasudimo I kažemo to (što smo rasudili), mi mislimo da će to da koristi; ali ako budemo kazali (govorili) bez rasudjivanja samo ćemo nekog povrediti I kako nećemo ništa korisno doprineti onda je bolje ćutati. Sve sa rasudjivanjem. Kada se rasudjuje, onda se obraća pažnja. Pažnja je potrebna I za molitvu. Pažnja treba da ide napred, ispred molitve, (treba) da znamo šta tražimo, za šta se molimo.

 Ako se mi čoveku obraćamo sa punom pažnjom, kako li tek treba Gospodu, Životu svome?! Ali smo mi uglavnom naučili da izvrdavamo svoje molitve, čitamo ih iz knjige ili izgovaramo napamet, da ne učestvujemo ni srcem, ni osećanjem, nego pročitamo (izgovorimo), a ne znamo ni šta smo pročitali.  (drugim rečima: dobro je da kada se molimo da učestvujemo srcem, osećanjem, celim bićem a ne samo ustima I umom.)

 DUHOVNE POUKE SRPSKOM NARODU, STARCA TADEJA

 ‘’O  RASUDJIVANJU’’

U današnje vreme ljudi se plaše da budu sami sa sobom  ili da vode unutrašnji dijalog. A to je sve posledica  toga što su ljudi izmudrovali da je lud onaj koji priča ‘’sam sa sobom’’. I sad kad ‘’ne smeš ‘’ da vodiš razgovor sa sobom da te ne bi kojim slučajem smatrali ludim, ljudi su se okrenuli masovnom  razgovaranju. Ali nije im bilo dovoljno  dobro to da razgovaraju lice u lice, već su neki smišljaci smislili da ljudi razgovaraju preko aparata nazvanih telefoni, kao I preko moderne tehnologije zvane internet. I tako umreženi ljudi vode razgovore, čini se da se sporazumevaju  u nedogled, dok ih moderni trgovci češu po ušima govoreći ‘’slobodno razgovarajte’’.

 A onda da se zapitamo, ko je onda tu lud, onaj koji priča sa sobom I preispituje misli koje mu dolaze na um ili onaj koji nema nikakav ‘’filter’’ već  slobodno dopušta  da se u njegov um uliva neprečišćena ‘’voda’’. I ne samo to… Oni mudraci ovog sveta misle da je znanje I informisanost nešto vrlo važno I da ih drži  ‘’u toku’’. ‘’A kakav je to tok’’ “ Kuda će ih odvesti?”I , da li se zapitaju?

 Nije tu samo novac u opticaju, pa ko vele nećes da slušaš sokoćalo ili nećes da plaćaš telefon… Iole umni ljudi primećuju da mediji nude mnostvo informacija, I da u tom mnoštvu malo što šta ima ikakvu vrednost.  Uglavnom je to neka boja da ti zamaže oči, da sakrije I udalji istinu od onih koji su je željni. I što više informacija uspete da pohranite u um, sve je manja vidljivost a magla sve gušća I veća. To je stoga što sva ta saznanja nisu iz čistog izvora, već ‘’zagadjene reke ili neke ustajale vode”. Kada se čovek napaja iz čistog izvora, onda ima I bistrinu i odiše mirom.

Pre nešto više od šest godina prestala sam da unosim mleko I mlečne proizvode. Moja majka je sledovala za mnom pre četiri godine. Danas smo napravili izuzetak I neku vrstu ogleda. Ona tako reći nije mogla da jede sir, dok sam ja bez problema jela. Ona inače ima ‘’problem’’ da jede onu hranu koju je naučena da jede kao mala I na koju je organizam navikao, dok kod mene to nije tako. Nemam problema da koristim u ishrani bilo koju namirnicu pa makar je videla prvi put… Imam teoriju da kada se mi utelovimo I dodjemo na ovaj svet sve jedemo po prvi put tako da naši roditelji ili staratelji utemeljuju naše sklonosti ka ovome ili onome. Hoću reći da smo rodjeni u bilo kojem drugom delu sveta bili bismo naklonjeni nekim drugim namirnicama, samo bi naša sklonost prema odredjenim ukusima moguće ostala ista. Mada se I ta sklonost menja skladno ljudima koji nas okružuju.

 To bi značilo da ono što mi obično mislimo da  jesmo jeste samo skup sklonosti koje smo pokupili iz okruženja. I to se ne odnosi samo na hranu, vec I naš ukus  prema odeći, obući, načinu govornog izražavanja, načinu kako pokrećemo telo, kako  mislimo, naša zanimanja, pa konačno I kako dišemo…

 Onda se vredi zapitati, ko smo mi zapravo? Ako nismo ono što volimo ili ne volimo, ono što nas privlači ili što nam je odvratno, ako su sve to samo slojevi ličnosti kojim se sakriva ono sto mi zaista Jesmo, ko smo Mi? Šta ako mi nismo ni ta ličnost već je ona samo gradjevina našega uma I duha koji smo stekli?

 Ako mi nismo telo od krvi I mesa, ako mi nismo lice po kome nas naše okruženje prepoznaje I za koje nas obicno drži, ko smo mi? Ako mi ne zavisimo od vrste hrane koje fizičko telo koristi, nego od hrane čulima nepojmljive, onda ko smo? Ako kod većine naroda na ovom svetu (planeti Zemlji) postoji reč koja označava čulima nevidljivo ali ipak postojeće, živo I delujuće biće koje mi u stvari jesmo, onda ostaje da se pitamo, kuda idu oni ljudi koji misle da ‘’jesu ono sto jedu’’ I još na to upozoravaju druge? Ili još bitnije, kuda bi oni da odvedu druge?

 I da dodjemo do zaključka ove pitalice, da nije zaludu dato deset Božijih zapovesti da se izvršuju! Jer one nisu najpre radi propadljivog tela našeg već  radi nas, kao duše, koji smo večni ako ih izvršujemo I uzaslušamo našeg Boga I Tvorca.

Nadahnuće me nagonilo da pišem o spoju  “vojnik I slika”. On postoji kao kategorija otkako je vojnika. A kako je došlo do pojave prvog  vojnika?! Moguće baš onda kada su naši pra-roditelji Adam I (K)Eva zagrizli zabranjeni plod I kada se u njima javio osećaj podvojene svesti. Na neki način je došlo do obrazovanja neke opne unutar Čoveka kao duše, koji mu je šaptao da je on ‘poseban’.  Ta misao o posebnosti, o tome da si izdvojen od svega  drugog, rodila je jednu drugu misao I to misao o osvajanju toga drugog što je izvan Čoveka.

 Do pomenutog iskušenja Čovek je bio jedan bez obzira na postojanje muškog I ženskog obličja I imao je predstavu da je sve  živo prožeto Životom koji je I u njemu!  A kada je došlo do razdvajanja (duala), stiglo se I do duela. To bi zapravo  trebalo da znači razlika u mišljenju, neusaglašenost, nemanje osećaja jedinstva. I tu se već  OPREMIO  prvi vojnik koji se još nije rodio u telu, ali je stvoren  u ljudskom duhu. Spreman za sukob, spreman da vidi neprijatelja u drugom (biću, zapravo bilo čemu izvan okvira ljudskog fizičkog tela), spreman da načini ‘svoju’ sliku I da započne boj I osvajanje.

 A šta tu ima da se osvoji?, zapitali bi se. Upravo je reč  o tome da treba da se ponovo osvoji “drugi” čovek I da se uspostavi vlast, to jest prvobitno jedinstvo. Medjutim, slika je vojniku uvek bila prepreka a ne pomoćno sredstvo, onako kako on to misli.  On nacrta mapu (makar samo u svom umu) I pomoću nje hoće da osvaja svet ili bar deo njega. On ponese sliku voljene osobe I hoće da ga ona na tom I takvom putu nadahnjuje I vodi ka pobedi. “Ali pobedi koga I čega?” glasi horor pitanje. On misli da je onaj drugi samo zato što je u drugom telu nešto obavezno izdvojeno od njega, nešto što treba pokoriti, a zapravo njemu jednako izmiče ono “nesagledivo”,  a to je  volja koja se javila prilikom stvaranja dualnosti, volja koja se nikakvom silom do Božijom ne može pokoriti; volja koja traži  Ljubav I samo ona može da je vrati u jedinstvo sa Onim ko ju je I stvorio.

 Oh zar ste vi počeli da verujete vojniku I njegovoj sposobnosti da razradi ‘dobru’ vojnu strategiju I dovede stvari u ‘red’? Ili se nadate da će mu slika, makar ona bila I predstava nekog  Svetog, dati snage I moći  da se uspostavi ‘pravi’ poredak? Nažalost ili na sreću , slike su uvek dovodile u zabludu  I ništa vidljivo  ne pomaže da se čovek vrati na pravi put niti onamo odakle se nekoć  stropoštao. Ono što nama treba da bude putokaz jeste REČ. ‘Ali kako da verujemo u ono što čujemo kada je moguće slagati?’, pitate se. Reč Božiju mi ne možemo izmisliti! Ona dolazi pravo od Njega ili preko proroka kao nadahnuće Duhom Svetim ili je zapisana u Svetom pismu. Opet javlja se sumnja jer mnogi misle da se pismo može krivo tvoriti. Tačno je da se neki zapis može iskriviti, ali ono što je lažno se ne ostvaruje, dok istinita reč  koja je zapisana ili izgovorena obistinjuje se. To je sila Višnjega,  da sve što reče I bude.

Znamo se još od perioda pre osnovne škole, s tim što je naše druženje započelo nekako od drugog razreda. I od tada bile smo jedna duša a dva tela. Iako ne ličimo u fizičkom smislu, bilo je ljudi koji nisu umeli da nas raspoznaju, a to ni meni ni njoj nije bilo jasno u to vreme…

 Po završetku osnovne naši putevi su krenuli da se razilaze. Ona je izabrala gimnaziju, moja malenkost ekonomsku školu. Ona se dosta brzo uklopila u novu sredinu, našla novo društvo, dok meni to nije išlo. Nisam bila uklopiva. Bilo je tu drugara s kojima  bih razmenjivala saznanja, ali malo onih s kojima bih doživela potpuno poverenje I stapanje. Tek kada smo postali malo svesniji I kada smo prvi put doživeli problem kao nešto što mi treba da rešavamo a ne naši stariji, dotakli smo se suštinskih pitanja I po prvi put pomenuli Boga. U njenoj porodici On se nije ni spominjao, pa se samim tim ona opredelila za neverovanje (ateizam). U mojoj porodici se on spominjao, pa sam se nekako spontano, u srcu, odlučila da Mu verujem jer u svom okruženju nisam nalazila na oslonac. Za razliku od mene, za nju su bili tu njeni roditelji s kojima je mogla o svemu da porazgovara, dok ja nisam osećala zasićenost posle bilo kog razgovora sa ljudima, ma kako mi oni bili bliski. Nekako mi je razgovor I poveravanje ljudima stalno donosio nemir, prazninu, glad I zedj za  Onim Savršenim: čistom istinom, potpunim poverenjem, apsolutnom bezbrižnošću I mirom.

 Kada smo bile zajedno, pijući kafu, poveravale smo se jedna drugoj, s tim što je ona ostala zatvorenija u odnosu na mene, koja sam uspevala da ispevam sve dogadjaje iz prethodnog perioda, kao I da joj poverim svoja osećanja koja su se javljala. Ona bi me uvek saslušala, a često umela I da me posavetuje. Medjutim, ona je svoje priče delila I sa roditeljima I sa novim drugaricama tako da nije nalazila za bitno da ih podeli jos I sa mnom. Ispričala bi mi poneku priču iz svog zivota, ono što je smatrala važnim za priču I to bi bilo to. Kada sam prvi put pokusala da razgovaram sa njom o veri I Bogu, njoj je to zasmetalo… Kasnije, gledala je da mi ne dozvoli da Ga uopšte spominjem. Na jednom od naših kasnijih vidjenja, kada smo već bile na kraju studija, skrenula mi je pažnju ovim rečima : ‘’ to me davi’’. Njoj je pominjanje Gospoda toliko smetalo, a sta bi bilo kada bi joj se On priblizio?!

 Tek mnogo kasnije sam shvatila ili mi je otkriveno da što se čovek više udaljuje od Boga I samim tim od istinske Svetlosti, to mu kasnije više smeta ta čista Svetlost. Boli ga I peče, baš kao osetljivu kožu sunce. Možda je još ispravnije reći da ga ne smeta Svetlost sama po sebi, jer ona je dobra, vec zbog vlastite ogrehovljenosti I duševnog pada oseća da mu je teško kada oseti na sebi zrak te Svetlosti. Nekada ima potrebu da plače, oseti nadolaženje osećaja tuge… Nekada postane svestan ljutnje, jarosti, nezadovoljstva koje nosi u sebi. Često postane svestan šta se sve to u duši nataložilo kao kakva prljavština I kamenac… Gospod dopušta čoveku da bude bogat ako on želi istinsko ‘bogatstvo’, ali isto tako dopušta I da on/ona bude uskraćen za  Njega. To je čovekova slobodna volja… Ona je ta koja čoveka I survava do tame najkrajnje.

Prepodobni Isihije, prezviter Jerusalimski I duboki bogoslov. Učenik svetog Grigorija Bogoslova. Živeo je u petom veku I napisao ovo slavno delo “O trezvenju I molitvi”. Njegove pouke jasno govore kako treba čuvati um od zlih maštanja I trezveno se moliti Bogu, I živeti duhovnim životom, a duhovni život I jeste pravi život. Ostalo je sve stvar.

Stvar je I telo naše; zemlja pozajmljena od zemlje. Zemlja, voda, oganj I vazduh; iz te četiri stvari izgradjeno je telo čovečije. Izgradjeno je ono tako vešto I čudesno, da se ne da izreći ni opisati. Pa ipak je telo samo jedna stvar, nije život; kola, nije putnik; kavez, nije ptica.

Šta je onda život? Sveto Pismo Božje jasno objašnjava to na prvom listu svom. I sazda Gospod Bog čoveka od praha zemaljskoga, I dunu mu u lice duh životni, I posta čovek duša živa.

Znaš li dobro šta označavaju reči posredno I neposredno? Posredno, dakle, od zemlje, stvrorio je Bog telo, a neposredno, od Sebe, udahnuo je u telo duh životni. Tako je čovek postao duša  živa. I tako je čovek prividno stvar, ali stvar sa duhom životnim u sebi, koji je neposredno od  Boga Tvorca.

Tim duhom životnim držimo mi ljudi vezu sa samim Stvoriteljem svojim I sa svekolikim nebeskim duhovnim svetom, koji je oko Stvoritelja. Jedan plamičak, koji liči na večni plamen Božanstva. Iako telom gmižemo po zemlji medju insektima, mi smo tim plamenom vezani s najvišim nebesima I večnošću.

Duša živi u telu, neprestano podržavana I oživljavana onim božanskim dahom životnim, to I jeste život čovečiji.

Praktično govoreći: duhovni život jeste naš neprestani trud da se udostojimo onog božanskog daha u nama. Zašto da se trudimo I udostojimo? Zato što je to nama Tvorac darovao od Sebe. Niko od nas nije to ni kupio ni platio, nego nam je to večna Ljubav darovala. Dar se istina ne plaća ničim. Zato je dar, dar. Ali onaj ko prima dar I to tako dragocen kao što je život, mora se bar pokazati dostojan toga dara.

Kako da odgovorimo Bogu ljubavlju na ljubav, I kako da se pokažemo dostojni onog božanskog dara, o tome postoji  velika nauka, koja se naziva duhovnom naukom. To je nauka nad svima ostalim naukama, kao što je I životni dah Božji nad svim stvarima. Ta nauka nije od telesnog čoveka nego od samog Svetoga  Duha Božijega. Darodavac najdragocenijeg dara sam je naučio ljude kako da se udostoje toga dara.

Ako  želiš ući u tu svetlu I slatku nauku, onda marljivo čitaj ovo sveto delo svetog Isihija sveštenomonaha Jerusalimskog, koji nas uči kako se ulazi u duhovni život, I kako se on praktično sprovodi I u Carstvo Božje uvodi.

 PREDGOVOR KNJIGE ‘’O SABRANOSTI I MOLITVI’’ ; DOBROTOLJUBLJE  PREPODOBNOG ISIHIJE JERUSALIMSKOG (prevedeno s ruskog)  u izdanju manastira Rukumija, 2000.