zapitan
Kada si zdrav duhom, ti u svemu živom vidiš neku lepotu! Čak I u bolesnoj osobi ti nazireš mogući sjaj I snagu, u svakoj ptici vidiš nastojanje Tvorca da dočara njenu narav, u svakom životinjskom krznu vidiš blistavost I veselje, u svakom listu biljke vidiš svežinu I zelenilo! Čak I da toga svega u stvarnosti nema, Tvorac nadahnjuje ljudsku dušu da sve to izazove I stvori. Zašto? Bog voli kada je sve dobro I lepo.
Medjutim duhovno pali ‘čovek’ gleda sasvim drugačije na svet oko sebe. On ne vidi ništa lepo. Njemu je sve odvratno I bljak: ‘jedva čeka da sve prodje.’ Čak I ako to uopšte nije tako, bolesni deo čoveka koji je postao dominantan nastoji da sve ruinira, da sve baci dole, da sve upropasti. To ne znači da je osoba sasvim svestana šta se sa njom desilo, iako se on/ona doima prilično svesnom ‘individuom’. Nekada je ljubav takvoj osobi jedini lek, a nekad ni najmoćnije oružje na svetu ne uspe da prodre u srce okorelo debelim slojem. Zar je malo onih koji videći sebe kao važne I velike ogradjuju sebe od ostalog sveta koji je tobož nesposoban da shvati njihove visoke naume… A ima li u njima plemenitosti, da li se zapitaju?
(ne bih ovde da navodim zapise iz Svetog pisma koji se na njih odnose, jer na tolikoj visini oni su sposobni da ih I sami vide!)
Postoje I ljudi kojima na izgled sve ide od ruke. Čega god se late u materijalnom svetu postižu značajan uspeh. Medjutim, kada ih sagledava neko detinjim ‘’očima’’ , vidi ih gole kao kakve zidove, bez božijih darova I uresa! Takvi često nisu ni svesni da su postali goli I prazni, ali imaju osećaj da im ‘’nešto’’ nedostaje I to pokušavaju da nadomeste telesnim užicima. Jednog dana kada sagledaju da je njihova ‘’glad’’ neugasiva I ‘’žedj’’ neutoljiva, shvatiće da su jureći za slamom gubili drago kamenje.