Kako da bude sretno

Pošto su se ljudi osmelili, rešili su da izgrade sebi  prostor  za stanovanje. Na  početku je taj prostor činila jedna prostorija u koju bi se ljudi sklanjali tokom noći I po lošem vremenu. Medjutim, kako je “vreme” odmicalo, ljudima je “rastao apetit”. Svako je hteo zasebnu sobu, svoj prostor za sklanjanje od nedaća. To nekako navodi na zaključak da ih je bilo više nego na početku!

 I tako, malo po malo, rasle su prve ljudske naseobine u vidu kuća, obrazovana su naselja  zvana sela, a zatim, kako se  gradjenje pojačavalo obrazovani su I gradovi. U današnje vreme imamo već  gustu  infra-strukturu, sa ulicamo po kojima teče  saobraćaj nalik reci od železa pokretanog strujom I praćenoj oblakom naftnog isparenja. Danas, ljudi ne samo da ne koriste kuće I stanove u prvobitne svrhe već u njima često provode veći deo svog ‘vremena’, jer spoljašnja sredina ne nudi mir I spokoj.

 U takvim uslovima zatvorenosti u četiri zida postavlja se pitanje zagušljivosti vazduha. Još se postavlja I pitanje  pro_vetravanja. A jeste li kad pokušali da provetrite neku sobu? I šta se onda dogadja?  Recimo imate dve sobe I kuhinju. I zatvorite vrata jedne sobe I otvorite prozore. U njoj se lepo izmeni vazduh, sav rdjav izadje a ispuni se svežim I mirisnim. Prosto je milina ući u takvu sobu!

 A onda, kako to ne traje večno, zatvore se prozori ili se bar pritvore na kipovanje a otvore se vrata koja je povezuju sa drugim prostorijama. I nekako čudno, ali skoro sav onaj prijatan vazduh odleprša I dopadne drugima, dok se ona soba opet ispuni smradom. Onda provetrimo drugu sobu I kuhinju, a I sa njima bude isto tako. Tek kada ozračimo sve sobe koje su medjusobno  povezane, prilike se izmene.

Početak I kraj. Noć I dan. Žena I muž. Sve što postoji možemo svesti na Onog koji je sve stvorio. Dolazimo na ovaj svet, na nekom mestu i u neko vreme. Učimo kako nam zemaljsko telo radi, kako da posredstvom njega živimo u ovoj stvarnosti. Obavljamo koje kakve poslove ovde na Zemlji. I nekog dana dodje vreme da napustimo ovaj svet, ovu stvarnost, i  svedemo račune sa onima kojima smo dužni. Šta će nam ostati?

Ništa materijalno ne možemo poneti sa sobom! A da li mi to smatramo bitnim? Strašnim? Nepravednim? Vidite, mene su od malena upućivali na činjenicu da sve stvari sa kojima baratamo dok smo ovde smatram posudama. Kako to? Telo su mi posudili roditelji, kao sto su njima posudili njihovi, a njihovim roditeljima naši preci (predjašnji). Odeću mi posudjuju bližnji: rodjaci, komšije, prijatelji, roditeji po mogućstvu. Za stvari druge vrste koje obično nazivamo pokućstvo važi slično pravilo, premda se ne podrazumeva da  svi mi imamo što I drugi imaju. Kuća/stan u posedu nije nešto što je obavezno. Hrana telesna se na početku dobija bez ikakvog fizickog truda, dok se kasnije očekuje naša uključenost (kada za to postanemo sposobni). Tako kao što primećujemo sve na ovom svetu nam je posudjeno! Otud ljudi umeju da kažu da ono što nam se dešava, što nas snalazi ovde jeste sudbina. To su zapravo izvedene reči koje objašnjavaju nas položaj ovde u fizickom svetu. Nešto nam se dodeljuje da bismo mi time raspolagali u cilju služenja Onome koji nas je stvorio i koji nas je i dodelio ovom svetu.

 Medjutim, ljudi najčešće ne razumeju stvari onakve kakve jesu, već bi da sve bude po njihovoj volji, to jest onako kako oni hoće. A to često ne biva tako, pa dolazi do razočarenja i drugih loših osećanja. Dešava se i da bude  po njihovoj volji, ali ni tada nisu zadovoljni jer osećaju neku nedomestivu prazninu. I ma koliko se oni trudili da tu ‘’prazninu’’ ispune  razgovorima, čitanjem nekog štiva, odlascima na putovanja, jedenjem I pijenjem, raznim telesnim uživanjima ne uspevaju u tome. Neki se obraćaju znanstvenicima zvanim doktori I zahtevaju od njih da reše problem (muku). Oni  uglavnom nerado priznaju da to je ono što i njih same muči i da svo znanje ovoga sveta ne može to da reši. Da ublaži stanje može, ali problem je i dalje tu makar sakriven iza vela tame.

 Opet se vraćamo na pitanja: šta možemo poneti sa sobom? Kako krenuti na put praznih ruku? Ako se samo na tren setimo ljudi I njihovog ponašanja u  velikim prodavnicama zvanim ‘mega marketi’, onda možemo samo misliti kako je veliki osećaj praznine koji se pokušava nadomestiti kupovinom raznih stvari kojima ‘prividno’ punimo ruke. U tu ljudsku prazninu je duboko umešana duhovna nečista sila. Ona priča o zalogaju zabranjenog voća ljudima dolazi glave, medjutim govori nam da smo mi  duhovna bića stvorena za život večni i da naš život zavisi od suda našeg Tvorca i onoga kako mi raspolažemo darovima koji su nam dati (dosudjeni): najpre duhovni darovi, a na drugom mestu materijalna dobra koja  smo stekli. Te duhovne darove mi treba da umnožavamo živeći u ljubavi sa svojim bližnjim, pa i sa svima onima koje srećemo na životnom putu. Od tog umnožavanja zavisi da li ćemo izaći odavde ‘praznih ruku’ ili puni nepropadljivog blaga. Pre nego se slovo alef svede na slovo je spremimo se.

Još u detinjstvu kuma mi je pričala svakojake priče. Iako ih kao dete ne razumeh, primah ih k znanju i rezah ih u sećanje. Sada prosto znam da narodne priče nisu za vreme, već da preživljavaju nalik mornarima brodolom i produžavaju da deluju u svakom novom naraštaju.

 Nije uopšte značajno da li je dvadeset prvi ili sedmi vek, tek reč ne gubi bitku. Prolazni, materijalni oblici se javljaju I tope nalik sunčevoj zraki na zapadu. A reč čak I kad nije na obzorju, ni dok nije na vrhuncu ne gubi na važnosti već strpljivo čeka svoje ostvarenje.

 Priča koju imam da podelim sa vama je o osobi koja nestrpljivo čeka Bogojavljanje. Sva je u željama I ne zna koju od njih bi radije da ispuni. Misli da većinu svojih potreba može da nadovolji novcem. Čekajući ponoć  uz svetlost goreće sveće jednako mašta šta će sve da uradi kada Bog učini njenu želju ostvarenom. U tom sanjarenju se i približava noć kada se prepliću san i java. Oni se dodiruju ali svaki ostaje ono što jeste. U trenu osoba stojeći kraj prozora shvata da je došlo vreme da se obrati i iskaže što joj je u srcu. U težnji da se približi nebu provlači glavu kroz rešetku na prozoru. Širom otvorenih očiju promatrajući ne bi li ugledala Tvorca neba i zemlje medju svetlucavim zvezdama, izgovori: “Daj mi Bože glavu ko mericu!” Kako je došlo do toga mericu punu para pomeša sa glavom, nije shvatala. Tek Gospod dade iskano, a ta osoba osta zarobljena u okviru rešetke (svojih želja).

 U svetu S AD  nije omiljena tvorevina. Verovatno stoga što izigrava dežurnog policajca koji se meša u unutrašnja pitanja ostalih država i što pod parolom mirotvorca zapravo igra drugačiju ulogu. Možda bi ljudima bilo lakše kada bi se predstavljala drugim imenom... Medjutim, Sjedinjenim Državama (kako ih zovu) to ne pada na pamet. Razlog tome je što one od svog osnivanja teže da sve države sjedine i stave pod jednu ''kapu''.

 Mi se ovde nećemo baviti (ne)ispravnošću njihove životne filosofije, već pitanjem uzroka takve ideologije. Stoga bismo slikovno to predstavili rodjajem sunca u sazveždju Bika, tako reći na vrhuncu to jest u podne. Na istoku sazveždje Lava da se potvrdi njihova  uloga. Baš kao u basnama, lav uvek traži svoj deo. Nije važno ko je šta ulovio ili kako je došao do nečega, ali njemu uvek pripada ''šer''. Ljubav prema materijalnom verovatno duguje simbolici Bika i privrženosti mleku i mlečnim proizvodima. Ista ta Amerika je bila zemlja mnogih indijanskih plemena koji su takodje imali ljubav prema zemlji, do duše, nesto drugačiju. Medjutim, nije moguće da nekadašnji Englez, Nemac, Francuz, Holandjanin, to jest Evropljanin gaji u svom srcu isti odnos prema ''tudjoj'' zemlji kao prema nekadašnjoj svojoj. Otrgnuti od korena, od većine svog naroda, nekako su postali tudji sebi pa onda doživeli da im je svet tudj. (spoj Jupitera i Saturna u sazveždju Strelca) Iz velike želje da se taj osećaj promeni, odigrali su se svi oni dogadjaji u prethodnih trista nešto godina... (Neptun u Jarcu u kvadratu s Marsom u Ovnu, dok je isti taj Mars u trigonu sa Saturnom.)

 Ono čime bismo dopunili ovu priču je crtež koji smo mogli da vidimo iz Diznijeve slikovnice: Indijanci goloruki ili sa malim nožem ili lukom i strelom u rukama, dok njihovi protivnici obavezno jašu konje, kaubojske šešire na glavama i puške, to jest vatreno oružje u rukama. Ovaj prikaz sile se maloj deci uopšte ne dopada, dok su ona starija čak umela da oponašaju bilo jednu ili drugu sukobljenu stranu. Premda su se vremena promenila i slika osnivanja nije više ona ista, sada su oružja druga a frustracija je ostala ona stara. ( Mesec i Uran u Vodoliji, Uran u kvadratu sa Suncem i sekstilu sa Jupiterom).

 I još jedna s-cena: čitave porodice doseljene iz raznih delova sveta, počev od Afrike, preko Azije, Australije i konačno evropskih malih naroda podmetnute da služe Americi na velikom planu, dok na malom planu oni zapravo služe svojim telesnim željama i niskom umovanju. Odmetnutost od Boga, kuda vodi ovaj svet?!

 '' Svi vide gde umiru kao i neznalica i bezumnik što ginu i ostavljaju drugima imanje svoje.

Oni misle da ce kuće njihove trajati doveka i stanovi njihovi od kolena na koleno, imenima svojim zovu zemlje;

Ali čovek u časti neće dugo ostati, izjednačiće se sa stokom koju kolju.

Ovaj im se put čini probitačan i koji za njima idu hvale misli njihove;

Ali će ih kao ovce zatvoriti u pakao, smrt će im biti pastir; i ujutro hodiće po njima pravednici i oblik njihov zbrisaće pakao rastavivši sa naseljem.''  Psalm 49, 10-14

 Konačno, da se dotaknemo babilonske pripovesti o jednom jeziku koji govore svi narodi ovoga sveta pa se dogovaraju da izgrade kulu... Govor Amerike se raširio širom sveta, toliko da nas vraća na staro zavetnu priču o onom koji razumeju svi ljudi. Ako je suditi po astrologiji, to je zbog spoja Plutona i Venere u sazvezdju Blizanaca. I dok je Pluton u odnosu sa Mesecom, Merkur i Mars stopljeni u zagrljaju vezani su i sa Neptunom, i sa Jupiterom. Venera, medjutim, je u najtešnjoj vezi sa mesečevim čvorevima, u takozvanom krstu.

 '' I reče Gospod Mojsiju: Uzmi sve knezove narodne i obesi ih Gospodu prema suncu, da se odvrati gnev Gospodnji od Israila.'' 4. knjiga Mojs. 25,4

Retko kad se probudim oda sna sa osećanjem da baš sada i ovde treba ispričati neki dogadjaj i podeliti ga sa onima koji su spremni da čuju i prihvate. Ovo jutro je baš takvo... Zato je za mene posebno i ono i oni što ce se prihvatiti razmišljanja o onom o čem govorim.

Za vreme mog desetodnevnog boravka u jednom od turskih kampova ostao mi je u sećanju sladunjav ukus i prijatan miris crnog čaja. Medjutim, ono po čemu mogu da kazem da je bitnije za pamćenje isticanje naše prijateljice da misli, osećanja i utiske trebamo medjusobno deliti. Tada nisam bila spremna da to svesno shvatim i prihvatim, ali sam to činila onako kako sam bila naučena ili kako sam to nesvesno radila.

Ono što je od mene činilo ''čudnu'' osobu u sredini gde živim je moj osećaj nacionalne nesputanosti i nevezanosti za poreklo. šta bi to trebalo da znači? To da nikad nisam bila vatreni navijač nekog tima bilo da je u pitanju sport ili neko drugo nadmetanje; kao i to da nisam mog brata po krvi ili članove moje porodice, kao ni pripadnike naroda smatrala višim, važnijim od nekih drugih koji mi nisu rod. Vlastito sagledavanje ljudi uglavnom je uzimalo u obzir ko je kakav, a ne ko je ko ili ko je čiji! Sa takvim misaonim sklopom nisam imala poteškoca da sklapam prijateljstvo sa bilo kim ko je sličan meni, ko je spreman da mene prihvati bez obzira na moje telesno poreklo.

To se pokazalo i za vreme tog pominjanog boravka kada je grupa od devet devojaka iz Srbije, grupa od sedmoro osoba iz Maroka i preko pedeset mladih iz razlicitih delova Turske boravilo u krasnom šumskom krajoliku zvanom Bolu. Može se reći da smo i svi mi bili u ''bolu'' ali da smo se okupili u jednom trenutku i na jednom mestu i podelili ono što smo nosili u sebi. Bilo je i smeha i suza, i tuge i radosti i ljubavi... Sve to smesano u jedan kolač! I koji su kušali od tog kolača znaju kako lekovito dejstvo ima ljubav, i suze i radost. Kod mene se to ispoljilo tako što kao do jučerasnji pušač (s)mogoh da ostavim cigarete i propratni dim kao da to nije ništa. Najednom nije me ništa više vezivalo i privlačilo. Kada sam po povratku u zemlju jednom iz šale u drustvu htela da zapalim cigaretu umalo se ne uguših, što me dodatno uveri da to nije za mene. Na njihovom jeziku ''pajlaš'' bi znacilo medjusobno podeli, dok bi ''pajtaš'' bio onaj koji je spreman da podeli sa tobom i dobro i zlo, to jest sve ono sa čime se srećemo. Tako me to navodi na misao da gde je ljubav onde je i pajtaš, gde je ljubav onamo nije laž.

Čοvek je nemoćan da ispuni zapovesti Božije. Zato je i rečeno: Ištite i daće vam se. Mt.7, 7 (kao i: Bez Mene ne možete išta činiti) Ako ne tražimo, sami sebe mučimo i lišavamo se blagodati Duha Svetog. Bez blagodati duša je smućena, jer ne razume volju Božiju.

Da bi zadobio blagodat, čovek treba da je u svemu uzdržljiv: u ponašanju, u rečima, u gledanju, u mislima, u jelu. Za sve ovo naći ćemo savete u Svetom Pismu. Rečeno je, na primer: Ne živi čovek samo o hlebu, već o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih. (Mt.4,4)

Blago onima koji dan i noć ne prestaju da se brinu kako će ugoditi Gospodu i postati dostojni Njegove ljubavi, jer će opitom osetiti blagodat Duha Svetog.

Blagodat ne dolazi u dušu a da se ne oseti. Isto tako, izgubivši je, duša ne prestaje da tuguje za njom i da je sa suzama traži. Koliko samo uporno roditelji traže dete koje su izgubili! A duša koja voli Boga ište Gospoda sa daleko većom tugom i upornošću, tako da se milih i dragih ljudi tada i ne seća.

Slava Bogu što nam daje da razumemo dolazak blagodati i što nas uči da poznajemo zašto dolazi, a zašto se gubi. Duša onoga koji izvršuje sve zapovesti neprestano će osećati blagodat, pa makar bila i sasvim mala. Ali, blagodat se lako gubi zbog slavoljublja i čak zbog jedne gorde misli. Možemo mnogo postiti i mnogo se moliti i mnoga dobra dela činiti, ali ako se pri tome budemo uznosili, sva će naša dobra dela biti prazna, kao bubanj koji mnogo galami a iznutra je šupalj. Slavoljublje pustoši dušu i treba biti veoma iskusan i mnogo se boriti da bi se ono pobedilo. U manastiru sam nešto opitom, a nešto iz Svetog Pisma spoznao štetnost sujete (samoljublja). Zato sada i dan i noć molim od Gospoda Hristovo smirenje. Ovo je velika i neprestana nauka.

Naša borba je ljuta i zahteva mnogo mudrosti. Medjutim, u isto vreme ona je i veoma jednostavna. Pred dušom koja zavoli smirenje sve zamke naših neprijatelja su porušene i sva njihova sila obuzdana. U duhovnoj borbi treba dobro paziti i da nam ratne zalihe i plodovi budu potpuni, savršeni. Zalihe, to je naše smirenje, a plodovi su blagodat Božija. Ako ih izgubimo, zli duh će nas pobediti.

Ova borba je trajna, ali samo za gorde. Za smirene ona je laka, jer su oni zavoleli Gospoda i On im daje Svoje nepobedivo oružje, to jest blagodat Duha Svetog. Nje se plaše naši neprijatelji, jer ih ona opaljuje.

navod iz knjige '' POUKE STARCA SILUANA'' 

 Kuca i ja šetamo jutarnju šetnju na hipodromu. Trava je vlažna od prskalica koje su sada pogašene, oseća se jutarnja svežina ali nije hladno. Kuca se pošteno izvaljala po travi i tako mokra i osvežena uživa u šetnji. Ima nekoliko rekreativaca koji trče ali ona ne obraća narocitu pažnju na njih. U jednom trenutku dok prolazimo u blizini nekog restorana začuje se pesma Bon Jovija 'Uvek' (Always). Podižem pogled ka nebu i na desnoj strani ugledam Sunce kako veselo sija. Pogled na levo, kad eto ti ga i Mesec koji nije preterano uočljiv jer je zora odavno svanula. On kao neki posmatrač prozire ljudske korake.

 Onda počinjem da razmišljam o značenju reci 'uvek' u engleskoj varijanti. Shvatam da se ona ne odnosi samo na vreme već i na pojavne vidove. To jest kada neko kaže 'all ways' to možemo da naslutimo da vreme ne postoji i da ta reč nadilazi naše fizičko poimanje stvari, već ide neslućeno kroz mnoge dimenzije koje  naše duhovno biće može da prozre.

 Najednom se približavamo nekoj osobi sa šeširićem na glavi kako stoji na šljunkovitom delu staze. On iz stanja prividnog mirovanja se daje u snažan trk. Kuca za divno čudo nije krenula ka njemu. Medjutim, kada je ta osoba istrčala svoju kratku trku na sto do dvesta metara, kuca bude obuzeta željom da je podražava. Da, životinje jako vole da podražavaju. Onda se ona zaleće, hvata trk i stigavši do te osobe pravi lučni krug i trci nazad. Sunce i Mesec su sada u promenjenom položaju, Sunce levo, Mesec desno. Obišli smo celi krug i uputili se da živimo 'always'.

Od toga ima ''puno'' vremena, tek toliko da kažemo da je teklo. Od devedeset šeste do sada , vi vidite kolko je to tekućine. Naravno da nije sve jedno koja je ona boje, ukusa, mirisa, gustine i slično. Jadna ovca medju vukovima, jedna slamka medju vihorove...

 Tako nekako biva kada odeš na koncert Osvajača i kada se zapeva Maska i masa poleti da divlja stvarajući vrtložni krug u kome guraju i šutiraju jedni druge. To je nešto što se podrazumevalo na svim rok okupljanjima i što meni nije išlo u glavu "zašto". Tek sa ove vremenske udaljenosti dogadjaje sagledavam drugačije. Prosto su mi jasniji uzročno posledični obrasci. Naravno, nije bez značaja sa kakvim sam društvom niti u kakvo smo društvo došli. Telo putuje, putuje i duša.

 Reči mi tada nisu bile smislene, niti razumeh ono što čujem, niti razaznah ono što ugledah. Tek namamio me je prodoran zvuk i lažna svetlost lasera koji su obećavali spektakl (ono o čemu sanja skoro svaka mlada osoba). Vladala je buka, svetlost obojena dimom, razorni krug se nemilice širio. Iako smo ja i osoba iz moje pratnje bili udaljeni od tog cirkusa i bili blizu izlaza, nismo bili poštedjeni učešća u šutki. U trenu krug se zatvorio za nama i nadjosmo se medju učesnicima. Osetih udar i nadjoh se na zemlji. Ne znam uopšte  zašto nemadoh snage da nešto preduzmem. Vidim samo mnogo obuvenih nogu kako se kreću ka meni. Najednom samo sam posmatrač nekakvog donjeg  pozorja.

 I dok pogled telesni zuri u nemo kretanje nogu neka naizgled nevidljiva sila podiže telo u vazduh i kao da je ptičje pero lagano ga uspravi i postavi na stopala dovoljno daleko od prašnjave, preteće sredine. Nekoliko trena zatim svest se vrati u telo te mogoh da se osvrnem i sagledam gde se nalazim i gde mi je društvo. Isprva sa čudjenjem razmatrah čitav dogadjaj i kako se to digoh bez pomoći ljudskih ruku. Kasnije zahvaljivah Gospodu na ovom spasenju od nadolazećeg stampeda.

 Andjeli Gospodnji stanom stoje oko onih koji se Njega boje i izbavljaju ih. (Psalm 34,7)

 Viču pravedni i Gospod ih čuje i izbavlja ih od svih nevolja njihovih. Gospod je blizu onih koji su skrušena srca i pomaže onima koji su smerna duha. (Psalm 34, 17-18)

Molitva, post, bdenje i sva ostala hrišćanska dela jesu dobri sami po sebi, ali se u njima ne sastoji cilj hrišćanskog života. Oni služe kao neophodna sredstva za dostizanje tog cilja. Istinski cilj našeg života sastoji se u sticanju SVETOG DUHA Božijeg.

 Zapazite, baćuška, da samo dobro delo učinjeno Hrista radi donosi plodove Duha Svetog. Ono što se ne čini radi Hrista, makar bilo i dobro, neće nam doneti nagrade u budućem životu, niti će nam doneti blagodati Božije u ovdašnjem životu. Zato je Gospod Isus Hrist i rekao: koji ne sabira sa mnom, rasipa.

 Dobro delo ne može se ni nazvati drukčije nego sabiranjem. Jer ako ono i nije radi Hrista učinjeno, ipak je dobro. Sveto pismo govori: Nego je u svakom narodu mio Njemu onaj koji Ga se boji i tvori pravdu. I kao što vidimo iz sveštene povesti, onaj koji tvori pravdu u tolikoj je meri ugodan Bogu da se Korniliju kapetanu javio andjeo Gospodnji u vreme molitve i rekao: Pošalji ljude u Jopu i dozovi Simona prozvanog Kifa (grč. Petre)... On će ti kazati reči kojima ćeš se spasti ti i sav dom tvoj.

 I tako Gospod upotrebljava sva svoja božanska sredstva kako bi svakom čoveku dao mogućnosti da se u budućem životu (po ishodu iz zemnog tela) ne liši nagrade za svoja dobra dela. Za ovo je potrebno otpočeti ovde sa pravom verom u Gospoda našeg Isusa Hrista sina Božijega, koji je došao u svet da spase grešnika, i sa zadobijanjem blagodati Duha Svetog koji u srca naša uvodi Carstvo Božije i koji nam otvara put ka blaženstvu budućeg života. Medjutim, time se i završava ta ugodnost Bogu dobrih dela koja nisu učinjena radi Hrista. Stvoritelj naš pruža sredstva za njihovo ostvarivanje. Od čoveka zavisi da li će ih ostvariti ili ne. Zato je Gospod i rekao Jevrejima: kad biste bili slepi, ne biste imali greha; a sada kažete: vidimo, tako da vaš greh ostaje.

 Iskoristi li čovek slično Korniliju to što je i n jegovo delo učinjeno ne radi Hrista ugodno Bogu, uračunaće mu se i delo te vrste kao da je učinjeno radi Hrista i zbog vere u Njega. U protivnom slučaju čovek nema pravo da se žali što je njegovo dobro delo propalo. Ovo poslednje nikad se ne dešava pri činjenju ma kakvog dobra radi Hrista. Jer dobro delo učinjeno radi Njega, ne samo što priprema venac pravde u budućem životu, nego i ovde preispunjava čoveka blagodaću Duha Svetoga, jer kako je rečeno: Bog ne daje duha na meru. Jer Otac ljubi Sina (stvorenog po svom obrazu) i sve je dao njemu u ruku.

 " O CILJU HRIŠĆANSKOG ŽIVOTA''

Čudnovato je to što kad hoćemo da o nečem pišemo mi mislima prizivamo tu energiju ili duha, i na neki način postaje nam to srodno i poznato. Može biti i to da taj duh priziva nas da o njemu mislimo ili pišemo.

 Ne umem da objasnim zašto '' oduvek'' doživljavam kineski narod bliskim sebi. O domovini ovog naroda znam jedino ono što se moglo videti na televiziji, filmovima, knjigama. O njihovoj istoriji znam još manje...

 Medjutim sve to mi ne smeta da kažem da ih doživljavam poznatim i da jasno osećam kako oni dišu i žive ili ispravnije kazano kako su to nekada činili.

Veruje se da su  preci današnjih Kineza osnovali prvu uredjenu zajednicu pre više od četiri hiljade godina kraj Žute reke. Iz tog udaljenog vremena poznata su  pet cara od kojih se jedan zvao Žuti car (oprostite na uprošćenom tumačenju), kao i tri vladara za koja se verovalo da je jedan Nebeski Uzvišeni, jedan Zemaljski Uzvišeni, jedan Čovečji Uzvišen. Za vreme tih vladara vladao je mir i blagostanje, te se verovalo da oni imaju božanska svojstva.

 Smatraju se za jedan od naroda koji imaju najduže pisanu istoriju (povest). Pri nastojanju da uvidim moguci datum osnivanja prve ''države'' imadoh utisak da je potrebno više puta da se vraćam u prošlo da vlastiti doživljaj bio pretočen u slikovni zapis. To ne znači da ne postoji drugi zapis koji se isto tako dobro može protumačiti, već samo da moja malenkost posmatra tvari iz datog ugla. Neki je vide kao zemlju izlazećeg sunca, dok jedan navod veli: ''  Implicirani dualizam Shanga i Xia, po mišljenju Allen argues, sugerira da Shang predstavlja vatru i sunce, ptice i istok, dok Xia predstavlja zapad i vodu. '' Ovo se najpre odnosi na dve vladarske porodice koje se razlikuju jedna od druge, medjutim one su saučesnice u tkanju zajedničke prošlosti celog naroda.

 Nekadašnja država i društvo su znatno izmenjeni u odnosu na današnje, medjutim ono što čini bit nalazi se zatrpano ispod gomile maski sadašnjice. Njene težnje su nekadašnje jer težina prošlog preteže da se vrati. Vrsni znalci astrologije govore da ona zbog umetničkih sklonosti nosi znakovitost sazveždja Vage. Trigon Venere, Meseca i Neptuna u vazdušnom elementu u zagrljaju sa Marsom i Plutonom tkaju mnoštvo priča koje su bile i tek treba da budu. Niko tu ne ostaje dužan već svi dugovi moraju biti naplaćeni.