Dobro delanje
Published on 03/20,2013
Hrišćaninu je neophodno da posti radi toga da bi
izbistrio svoj um i probudio i
razvio osećanje i volju svoju pokrenuo na dobro delanje.
Te tri sposobnosti ljudske mi
pomračujemo i ugušujemo, ponajviše prejedanjem i pijančenjem i brigama ovog
sveta (Lk 21, 34), a kroz to otpadamo od Izvora (Istočnika) života, Boga i
padamo u trulež i sujetu, izopačujući i oskvrnjujući u sebi obraz Božiji.
Prejedanje i sladostrašće prikivaju nas za zemlju i podsecaju takoreći krila
naše duše. A pogledajte, kako su visoko leteli svi posnici i uzdržnici - kao
orlovi su nebesima krstarili! Oni zemnorodni, živeli su umom i srcem na
nebesima i onamo slušali neizrecive reči i naučili se božanstvenoj premudrosti.
A kako čovek ponižava sebe stomakougadjanjem,
prejedanjem i pijančenjem! On izopačuje svoju prirodu, stvorenu po obrazu
Božijem i upodobljava se beslovesnoj stoci, pa čak je gori od nje! O teško nama
od pristrašća naših, od nezakonih navika naših! One sprečavaju da ljubimo Boga i bližnje i da ispunjavamo
zapovesti Gospodnje, ukorenjuju u nama plotsko (što znači grešno) sebeljublje,
čiji je kraj - večna propast. Tako pijanica ne žali gomilu novca samo da se
opije i plot nadovolji, a prosjacima mu je žao da poda i jednu kopejku. Pušač
baca u vetar desetine i stotine rubalja,
a prosjacima koji bi svojim molitvama mogli da mu spasu dušu, dodje mu žao da
dinar udeli. Ljubitelji raskošnog odevanja i modernog nameštaja i posudja traće
na pomenuto mnogo novca, a pored prosjaka prolaze ravnodušno i s prezirom. Oni
koji vole dobro da pojedu ne žale za jela novac, a siromasima im je žao da daju
i jedan groš. Hrišćaninu je potrebno da posti i zbog toga što je očovečenjem
Sina Božijega priroda čovekova oduhovljena i obožena i što mi hitamo ka gornjem
Carstvu, koje nije jelo ni piće, nego
pravednost i mir i radost u Duhu Svetome.
Jela su za stomak i stomak za jela, ali će Bog i jedno i drugo ukinuti (Rim. 14, 17; 1. Kor. 6, 13). Samo je neznabošcima
svojstveno da do mile volje jedu i piju, tj. da imaju pristrašće (strasnu
sklonost) prema čulnim uživanjima - ne znajući za duhovne, nebeske naslade, oni
čitav svoj život usmeravaju ka uživanju stomaka, mnogom jedenju i mnogom
pijenju. Zato Gospod često u Jevandjelju obliči tu pogubnu strast. Pa, je li
razumno da čovek živi u stalnoj opijenosti od želudačnih isparenja, koja se
podižu u utrobi usled neprestanog varenja hrane i njenog vrenja?! Zar je čovek
samohodna kuhinja ili samopokretni dimnjak, sa kojim se s pravom mogu uporediti
svi oni koji dan i noć puše? Kakvo je zadovoljstvo živeti u neprestanoj
opijenosti, isparenju i dimu? Na šta će uopšte ličiti domovi naši? Zašto da
smradom zagadjujemo vazduh i udišemo ga? A što je najgore od svega, mi njime
pomračujemo i gušimo dušu svoju i satiremo njene poslednje duhovne snage!
U meri u kojoj čovek udoboljava svojoj čulnosti,
on se tako reći oploćuje i udaljava od sebe Presvetog Duha Božijeg, koji ne
može prebivati u ljudima, koji vode čisto plotski život: jer kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom (2.Kor. 6,14)?! To suza
dostojno stanje okušaju mnogi i premnogi i - avaj - nisu svesni da u sebi
nemaju Duha Božijega, baš kao što slepi od rodjenja ne znaju da je veliki
gubitak to što ne vide svetlost. Takvi ljudi nemaju vere ni ljubavi u srcu,
niti duha molitve. I izbegavaju opštenje (zajednicu i zajedničarenje) sa
crkvom. Bože moj! Koliko me opasnosti u životu vreba? Ja postajem najveći
neprijatelj samom sebi, kada previše udovoljavam svom telu.
Ako budeš izjelički jeo i pio, bićeš plot; ako
budeš postio i molio se, bićeš duh. I ne
opijajte se vinom, nego se ispunjavajte Duhom! Posti i moli se i ostvarićeš
velika dela. Sit čovek nije sposoban za veliko delo. Imaj prostotu vere i
učinićeš velika dela, jer sve je moguće onome koji veruje.
Imaj brižljivost i usrdje, i velika ćeš dela ostvariti!
Navod iz knjige ''MISLI'', Sveti Jovan Kronštatski