Kako da bude sretno

Prepodobni Isihije, prezviter Jerusalimski I duboki bogoslov. Učenik svetog Grigorija Bogoslova. Živeo je u petom veku I napisao ovo slavno delo “O trezvenju I molitvi”. Njegove pouke jasno govore kako treba čuvati um od zlih maštanja I trezveno se moliti Bogu, I živeti duhovnim životom, a duhovni život I jeste pravi život. Ostalo je sve stvar.

Stvar je I telo naše; zemlja pozajmljena od zemlje. Zemlja, voda, oganj I vazduh; iz te četiri stvari izgradjeno je telo čovečije. Izgradjeno je ono tako vešto I čudesno, da se ne da izreći ni opisati. Pa ipak je telo samo jedna stvar, nije život; kola, nije putnik; kavez, nije ptica.

Šta je onda život? Sveto Pismo Božje jasno objašnjava to na prvom listu svom. I sazda Gospod Bog čoveka od praha zemaljskoga, I dunu mu u lice duh životni, I posta čovek duša živa.

Znaš li dobro šta označavaju reči posredno I neposredno? Posredno, dakle, od zemlje, stvrorio je Bog telo, a neposredno, od Sebe, udahnuo je u telo duh životni. Tako je čovek postao duša  živa. I tako je čovek prividno stvar, ali stvar sa duhom životnim u sebi, koji je neposredno od  Boga Tvorca.

Tim duhom životnim držimo mi ljudi vezu sa samim Stvoriteljem svojim I sa svekolikim nebeskim duhovnim svetom, koji je oko Stvoritelja. Jedan plamičak, koji liči na večni plamen Božanstva. Iako telom gmižemo po zemlji medju insektima, mi smo tim plamenom vezani s najvišim nebesima I večnošću.

Duša živi u telu, neprestano podržavana I oživljavana onim božanskim dahom životnim, to I jeste život čovečiji.

Praktično govoreći: duhovni život jeste naš neprestani trud da se udostojimo onog božanskog daha u nama. Zašto da se trudimo I udostojimo? Zato što je to nama Tvorac darovao od Sebe. Niko od nas nije to ni kupio ni platio, nego nam je to večna Ljubav darovala. Dar se istina ne plaća ničim. Zato je dar, dar. Ali onaj ko prima dar I to tako dragocen kao što je život, mora se bar pokazati dostojan toga dara.

Kako da odgovorimo Bogu ljubavlju na ljubav, I kako da se pokažemo dostojni onog božanskog dara, o tome postoji  velika nauka, koja se naziva duhovnom naukom. To je nauka nad svima ostalim naukama, kao što je I životni dah Božji nad svim stvarima. Ta nauka nije od telesnog čoveka nego od samog Svetoga  Duha Božijega. Darodavac najdragocenijeg dara sam je naučio ljude kako da se udostoje toga dara.

Ako  želiš ući u tu svetlu I slatku nauku, onda marljivo čitaj ovo sveto delo svetog Isihija sveštenomonaha Jerusalimskog, koji nas uči kako se ulazi u duhovni život, I kako se on praktično sprovodi I u Carstvo Božje uvodi.

 PREDGOVOR KNJIGE ‘’O SABRANOSTI I MOLITVI’’ ; DOBROTOLJUBLJE  PREPODOBNOG ISIHIJE JERUSALIMSKOG (prevedeno s ruskog)  u izdanju manastira Rukumija, 2000.

Molitva, post, bdenje i sva ostala hrišćanska dela jesu dobri sami po sebi, ali se u njima ne sastoji cilj hrišćanskog života. Oni služe kao neophodna sredstva za dostizanje tog cilja. Istinski cilj našeg života sastoji se u sticanju SVETOG DUHA Božijeg.

 Zapazite, baćuška, da samo dobro delo učinjeno Hrista radi donosi plodove Duha Svetog. Ono što se ne čini radi Hrista, makar bilo i dobro, neće nam doneti nagrade u budućem životu, niti će nam doneti blagodati Božije u ovdašnjem životu. Zato je Gospod Isus Hrist i rekao: koji ne sabira sa mnom, rasipa.

 Dobro delo ne može se ni nazvati drukčije nego sabiranjem. Jer ako ono i nije radi Hrista učinjeno, ipak je dobro. Sveto pismo govori: Nego je u svakom narodu mio Njemu onaj koji Ga se boji i tvori pravdu. I kao što vidimo iz sveštene povesti, onaj koji tvori pravdu u tolikoj je meri ugodan Bogu da se Korniliju kapetanu javio andjeo Gospodnji u vreme molitve i rekao: Pošalji ljude u Jopu i dozovi Simona prozvanog Kifa (grč. Petre)... On će ti kazati reči kojima ćeš se spasti ti i sav dom tvoj.

 I tako Gospod upotrebljava sva svoja božanska sredstva kako bi svakom čoveku dao mogućnosti da se u budućem životu (po ishodu iz zemnog tela) ne liši nagrade za svoja dobra dela. Za ovo je potrebno otpočeti ovde sa pravom verom u Gospoda našeg Isusa Hrista sina Božijega, koji je došao u svet da spase grešnika, i sa zadobijanjem blagodati Duha Svetog koji u srca naša uvodi Carstvo Božije i koji nam otvara put ka blaženstvu budućeg života. Medjutim, time se i završava ta ugodnost Bogu dobrih dela koja nisu učinjena radi Hrista. Stvoritelj naš pruža sredstva za njihovo ostvarivanje. Od čoveka zavisi da li će ih ostvariti ili ne. Zato je Gospod i rekao Jevrejima: kad biste bili slepi, ne biste imali greha; a sada kažete: vidimo, tako da vaš greh ostaje.

 Iskoristi li čovek slično Korniliju to što je i n jegovo delo učinjeno ne radi Hrista ugodno Bogu, uračunaće mu se i delo te vrste kao da je učinjeno radi Hrista i zbog vere u Njega. U protivnom slučaju čovek nema pravo da se žali što je njegovo dobro delo propalo. Ovo poslednje nikad se ne dešava pri činjenju ma kakvog dobra radi Hrista. Jer dobro delo učinjeno radi Njega, ne samo što priprema venac pravde u budućem životu, nego i ovde preispunjava čoveka blagodaću Duha Svetoga, jer kako je rečeno: Bog ne daje duha na meru. Jer Otac ljubi Sina (stvorenog po svom obrazu) i sve je dao njemu u ruku.

 " O CILJU HRIŠĆANSKOG ŽIVOTA''

Ako želiš da dobiješ mir u srcu, udji u srce kroz dveri smirenosti: drugog ulaza nema. A da bi dobio smernost, primoraj sebe da primaš sve neprijatnosti i sve nevolje kao sestre i da po svaku cenu izbegavaš slavu i počasti. Više voli da te svi ponižavaju, da niko ne zna za tebe, da se niko o tebi ne stara do jedini Bog.

Učvrsti u sebi uverenje da je jedino tvoje dobro i utočište Bog i da je sve ostalo trnje, koje će ti ako ga priviješ na srce pričiniti povrede.

Ako se dogodi da ti neko nanese uvredu, ne žalosti se, nego je podnesi s radošću i budi uveren da je tada Bog s tobom. I ne želi druge časti i ne traži drugo do da stradaš za ljubav prema Bogu i za ono što služi za njegovu slavu.

Primoravaj sebe da se raduješ kada ti ko nanese uvredu ili te osudi (misleno najpre), ili pokaže prezir prema tebi. Pod tom se sramotom i omalovažavanjem skriva veliko blago.

 Ako rado primaš uvrede i prezir, uskoro ćeš postati duhovno bogat, što neće ni slutiti onaj koji ti je to dobročinstvo učinio, to jest koji ti je uvrede naneo.

Ne traži da te iko u ovom životu (strasno) voli i ceni, da bi lakše i ne obazirući se ni na koga postradao s Hristom raspetim (živeo po Božijoj volji).

 Čuvaj se sebe kao najvećeg neprijatelja i ne povodi se za svojom voljom, svojim umom, ni za svojim ukusom i osećanjem, ako ne želiš da izgubiš sebe. Drži zato uvek u pripravnosti oružje protiv navedenog i kad ti se volja povede za čim, ma to bilo i nešto sveto, ostavi to sa najdubljom smernošću pred Boga, i umoli ga da bude Njegova a ne tvoja volja. Učini to sa iskrenim i srdačnim predavanjem sebe njemu, bez imalo samoljublja, jer sam ne možeš učiniti išta za svoje spasenje.

Čuvaj se prividno svetih pomisli koje raspaljuju nerazumnu revnost i o kojima prenosno Gospod govori: Čuvajte se lažnih proroka koji dolaze k vama u odelu ovčijem a unutra su vuci grabljivi. Po rodovima njihovim poznaćete ih. (Mat. 7, 15) Rod je čama (osama) i propast duha.

 Znaj da je sve što te udaljuje od smernosti i unutrašnjeg mira, ma pod kako lepim vidom dolazilo, samo lažni prorok koji dolazi prekriven ovčijim ruhom, to jest, licemernom revnošću da sa tobom čini dobro bližnjima. Zaista je grabljivi vuk ono što te lišava smirenosti i spokojstva, jer je ovo dvoje neophodno onom koji se trudi da uspeva u duhovnom životu. Zato ako delo po spoljašnjosti većma izgleda sveto, utoliko ga strožije ali ne i neprijateljskije ispituj.

Ako ti se i dogodi koji put da u ocenjivanju pogrešiš,  ne padaj duhom (ne očajavaj, ne besni ili sl.) nego se ponizi pred Bogom i uvidevši svoju nemoć, izvuci iz toga za sebe pouku za ubuduće. Možda je to Bog dopustio samo da bi smirio izvesnu crtu gordosti koja se u tebi krije a ti je (ne) znaš.

 Kada osetiš/primetiš da ti dušu ranjava ubod kakve strasti ili strasne misli, ne zbunjuj se već udvoj pažnju i postaraj se da je ne pustiš u srce, nego neka ono bude uvek čisto pred Bogom. Ako ti srce bude čisto, u njemu će živeti Bog i tvoje će duhovno nastrojenje biti ispravno. Hrabri tada svoju dušu ubedjenjem da sve što biva s tobom i u tebi biva radi ispitivanja i za pouku da bi se naučio da raspoznaješ šta je za tebe spasonosno, te da se tako udostojiš venca pravde koji ti je spremljen od Boga.

 '' DA BI SE ZADOBIO MIR SRCA TREBA IZBEGAVATI POČASTI I VOLETI SMERNOST I SIROMAŠTVO ''

 NEVIDLJIVA BORBA, NIKODIM AGIORIT

Kada vidi da su njegovi pokušaji da te skoni na zlo ostali bezuspešni, zli duh ide za tobom i hvali te kao čoveka koji u svemu živi bogougodno. ...

Da ne bi upao u zamku koja ti otuda preti, drži svoj um stalno u srcu i uvek budi spreman(a) da odbijaš demonske strele. Stojeći u srcu kao vojskovodja nasred bojnog polja, izaberi mesto za borbu i utvrdi ga. A to je utvrdjenje i naoružanje u ovom slučaju ništa drugo do iskreno i duboko saznanje sopstvenog ništavila, saznanje da si jadan, bogat slabostima, ružnim, nerazumnim, sujetnim i grešnim delima. Kad se tako utvrdiš, ne dopuštaj umu da izlazi iz te tvrdjave, a naročito se uzdržavaj da hodiš po svojim, kako ti se čini plodnim poljima i vrtovima, to jest po svojim dobrim delima. Ako budeš tako čuvao sebe, neće te otrovne strele demonskih hvala raniti. Ako koja i poleti, ti ćeš je odmah primetiti i odbiti. ...

Ma kako da budeš čuvao/la svoj um, on će se stalno otimati i begati. I nije čudo ako u prvom redu bude odlazio onim tvojim delima koja ti se čine da su dobra. Čim um do njih dodje, zli duh ga odmah zarobljava samouverenošću. Um staje na stranu zlog duha i otpočinje i tebe (dušu) da vuče tamo. Čim to primetiš, obrati mu se i reci: "Ti me, eto, hvališ. Dobro, slušam te. Ali pravda zahteva da me hvališ samo za ono što je u mojim delima moje. Za ono što je od Boga i od Njegove blagodati treba hvaliti ne mene nego Boga. Hajde da razmotrimo šta je kod mene i kod tebe ume, naše, a šta je Božije. Po tome što je naše merićemo svoje dostojanstvo i hvalićemo se." ...

Božiji dar je urodjeno saznanje o Tvorcu, Bogu našem. Božiji dar je savest, Božiji dar je žedj za nebeskim životom. Ti, ume moj i nisi moj. Bog mi te je darovao. Nisu moje sile koje delaju u meni, nije moja volja. Nije moje osećanje, nije moje ni telo. Sve je to Bog darovao (sve je to posudjeno). I sam ja nisam svoj već Božiji. Sve to nije razlog za hvaljenje sebe, nego samo za saznanje veličine i težine duga koji leži na nama i straha od odgovora na pitanje koje će nam biti postavljeno: šta smo mi sa sobom i od sebe načinili?

Pogledaj sad na sredstva za održanje života. U nama postoji telesni, duševni i duhovni život. Za svaki od njih postoje naročita sredstva za održavanje i mi ih imamo pri ruci. I njih nismo mi izmislili, nego su dar od Boga. Vazduh, voda, vatra i zemlja sa svim njenim blagom, koje nam se pruža za jelo, odevanje i stanovanje, sve to nismo stvorili mi, nego dobijamo. ...

Trenutno putujemo na kraj velikog grada, u kuću žene koja je primila tako poznatog starca. On nije bio poznat po svojoj neobičnoj sudbini, vec po vidjenju poslednjih godina postojanja sveta i proročanstvima o načinu spasenja i ko se može spasti.

Pri opštem zanimanju za to pitanje, razumljivo je da brata Antonija nije plašila neizvesnost!

Ovako sam razmišljao pred susret s njim: prvi susret. Prednji automobil se zaustavlja, stigli smo. Mala, uredna kuća, a pored kapije nas dočekuje žena sa gostoljubivim osmehom; moji saputnici su joj očigledno dobro poznati, jer se započinju razgovori o zdravlju njihovih žena, o decurliji itd. Zadivljujuće je to da je žena obučena u dovoljno  svetlu haljinu, marama na glavi je uglavnom bela i povezana kao u kuvarice, slobodno pozadi. Očekivao sam crnu haljinu i maramu, veoma mračna i histerična lica (iz nekog razloga se baš to smatra istinskim pravoslavnim likom), a ugledao sam ljude sa osmehom na usnama...

Vera je tvrdo čekanje onoga čemu se nadamo i dokazivanje onoga što ne vidimo.

Jer u njoj stari dobiše svedočanstvo.

Verom poznajemo da je svet rečju Božjom svršen, da je sve što vidimo postalo iz nevidljivog (ništa).

Verom prinese Avel Bogu veću žrtvu nego Kain, kroz koju dobi svedočanstvo da je pravednik, kad Bog posvedoči za darove njegove; i kroz nju on mrtav još govori.

Verom bi Enoh prenesen da ne vidi smrti; i ne nadje se jer ga Bog premesti; a pre nego ga premesti dobi svedočanstvo da ugodi Bogu.

A bez vere nije moguće ugoditi Bogu, jer onaj koji hoće da dodje Bogu dobro je da veruje da ima Boga i da plaća onima koji ga traže.

Verom Noj primivši zapovest i pobojavši se  onoga šta još vide, načini kovčeg za spasenje doma svoga, kojim osudi sav svet i posta naslednik pravde po veri.

Verom posluša Abra(h)am kad bi pozvan da izidje u zemlju koju htede da primi u nasledstvo i izadje ne znajući kuda ide.

Verom dodje Abra(h)am u zemlju obećanu kao u tudju i u kolibama življaše sa Is(h)akom i Jakovom, sunaslednicima obećanja toga.

Jer čekaše grad koji ima temelje kojima je zidar i tvorac Bog.

Verom i sama Sara(H) primi silu da zatrudni i rodi preko vremena starosti, jer držaše za verna onog koji obeća.

Zato se i rodiše od jednoga, još gotovo mrtvoga, kao zvezde nebeske mnoštvom, i kao nebrojeni pesak pokraj mora.

U veri pomreše svi ovi ne primivši obećanja, nego ga videvši iz daleka i poklonivši mu se  priznavši da su gosti i došljaci na Zemlji.

Jer koji tako govore pokazuju da traže otačinstva (nasledje Oca nebesnog).

I da bi se oni opomenuli onoga od kojega izadjoše imali bi vreme da se vrate. Ali sad bolje traže, to jest nebesko.

Zato se Bog ne stidi njih nazivati se Bog njihov jer im pripravi grad (na nebesima).

Verom privede Abra(h)am Is(h)aka kad bi kušan i jednorodnoga prinošaše pošto beše primio obećanje, u kojemu beše kazano: U Isa ku  nazvaće ti se seme.

Pomislivši da je Bog kadar i iz mrtvih vaskrsnuti; zato ga i uze za priliku.

Verom blagoslovi Isak  Jakova  i  Isava u stvarima koje će doći.

Verom blagoslovi Jakov umirući svakoga sina Josifova i pokloni se vrhu štapa njegova.

Verom se opominja Josif umirući izlaska sinova Israila i zapovedi za kosti svoje.

Verom Mesija(h) pošto se rodi kriše tri meseca, krasno dete, i ne pobojaše se zapovesti careve.

Verom Mesija (Mojsije) kad bi odrastao ne htede da se naziva sin kćeri faraonove i više vole stradati s narodom Božijim nego li imati zemaljsku sladost greha.

Državši sramotu Hristovu za veće bogatstvo od svega blaga misirskoga jer gledaše na platu.

Verom ostavi Misir i ne pobojavši se ljutine careve jer se držaše Onoga koji se ne vidi kao da ga vidjaše.

Verom učini Pashu i prolivanje krvi da se ovaj koji gubi prvorodjene ne dotakne do njih.

Verom predjoše Crveno more kao po suvoj zemlji koje Misirci pokušavši potopiše se.

Verom padoše zidovi jerihonski kad se obilazi oko njih sedam dana.

Verom Raav kurva ne pogibe s nevernicima primivši ohode s mirom i izvedavši ih drugim putem.

I šta ću još da kažem? Jer mi ne bi dostalo vremena kada bih stao pripovedati o Gedeonu, i o Varaku i Samsonu i Jevtaju, o Davidu i Samuil i o drugim prorocima, koji verom pobediše carstva, učiniše pravdu, dobiše obećanja, zatvoriše usta lavovima.

Ugasiše silu ognjenu, utekoše od oštrica mača, ojačaše od nemoći, postaše jaki u bitkama, rasteraše vojske tudje.

Žene primiše svoje mrtve iz vaskrsenja, a drugi biše pobijeni ne primivši izbavljenja da dobiju bolje vaskrsenje; a drugi ruganje i boj podnesoše a još i okove i tamnice; kamenjem pobijeni biše, pretrveni biše, iskušani biše, od mača pomreše; idoše u kožusima i u kozjim kožama, u sirotinji, u nevolji, u sramoti; kojih ne beše dostojan svet po pustinjama potucaše se i po gorama i po pećinama i po rupama zemaljskim.

I ovi svi dobivši svedočanstvo verom ne primiše obećanja; jer Bog nešto bolje za nas odredi, da ne prime bez nas savršenstva.

JEVREJIMA POSLANICA SVETOG APOSTOLA PAVLA (11)

Dobar je jezik, dobro je i obrazovanje, ali ako nisu osvećeni, štetni su i vode u propast. Dodjoše jednom u Koliviju, neki studenti opterećeni knjigama i rekoše mi: “Došli smo, starče, da razgovaramo o Starom Zavetu. Zar Bog ne dopušta znanje?” “Koje znanje?” – rekoh im. “Ono koje se stiče umom?” “Da”, rekoše. “To znanje, rekoh im, može te odvesti do meseca, ali te neće odvesti Bogu”. Dobre su snage koje postoje u našem mozgu i koje mogu čoveka da podignu do zvezda, sa velikim troškovima goriva itd… Ali, od ovoga su bolje duhovne snage, koje čoveka uspinju do Boga, što i jeste njegovo naznačenje. Ove snage uzdižu čoveka do Boga sa malo goriva, sa jednim naprstkom. Jednom sam jednog Amerikanca, koji je došao u Koliviju, upitao: “Kako ste vi uznapredovali, pošto ste tako veliki narod?” “Išli smo na mesec”, odgovori mi. “Koliko je daleko?”, upitah ga. “Recimo, pet stotina hiljada kilometara”, reče. “Koliko ste stotina miliona potrošili da biste išli na mesec’?” Od 1950-te do sada potrošili smo ogromne količine dolara”. “A do Boga, jeste li došli?”, upitah ga. “Koliko daleko je Bog?” “Bog je, reče mi, veoma daleko”. “Mi, rekoh mu, sa jednim naprstkom (tj. sa beznačajnim materijalnim troškovima) idemo do Boga!”

Prirodno znanje nam pomaže da steknemo duhovno znanje. Ako, medjutim, čovek ostane samo pri prirodnom znanju, ostaje pri onome što je prirodno i ne uspinje se ka Nebeskom. Ostaje dakle, u zemaljskom raju, sazdanom izmedju Tigra i Eufrata i raduje se prirodnim lepotama i životinjama, ali se ne uspinje nebeskom Raju, da se raduje sa Andjelima i sa Svetima. Da bismo se uspeli u nebeski Raj, neophodna je vera u Domoupravitelja Raja, neophodno je da Ga ljubimo, da spoznamo svoju grešnost, da se smirimo, da Ga upoznamo i da sa Njim molitveno govorimo, da Ga proslavljamo i kada nam pomaže i kada nas kuša.

Reč uma ne menja duše, jer je telesna. Reč Božija, koja se radja od Duha Svetoga ima božanske energije i menja duše. Duh Sveti ne silazi na neki mehanicki način – zbog toga teologija nema nikakva posla sa nekim čisto naučnim duhom. Duh Sveti Sam silazi, kada u čoveku naidje na odgovarajuće pretpostavke. A duhovna pretpostavka je da ukloni rdju sa svog duhovnog užeta, da bude dobar vodič, da primi struju duhovnog prosvetljenja, i da tako postane duhovni naučnik, teolog. Kad kažem “teolog”, mislim na one koji imaju teološko pokriće i čija diploma tako ima vrednost. Ne mislim na one koji imaju samo papir bez ikakvog pokrića i čija je diploma nalik novcu neke nepostojeće zemlje.

Um se često godinama zamara, kako bi naučio jedan ili dva strana jezika. U naše vreme mnogi ljudi znaju strane jezike, ali ovi jezici nemaju nikakve veze sa jezicima Svete Pedesetnice, jer živimo u velikom Vavilonu. Veliko je zlo kada se teologijom bavimo samo pomoću našeg uma, i kada nas um predstavljamo kao prisustvo Duha Svetoga. Ovo se naziva “mozgologija” koja radja Vavilon, dok u teologiji postoje mnogi jezici, mnogi darovi ( harizme), ali su svi jezici u saglasnosti, jer je jedan Gospodar njihov, Duh Sveti Pedesetnice, a jezici su ognjeni.

- Starče, zar ne govori tropar da Duh Sveti “stalno pruža…”?

- Da, pruža, ali onamo gde je prisutan. A ako nije prisutan, kako da pruža? Vrednija je jedna reč iskusnog i smirenog čoveka, koja sa bolom izlazi iz dubine njegovog srca, nego mnoge reči mudrog spoljašnjeg čoveka, koje spretnošću jezika izlaze brzo, i od koga duša nema koristi, jer je takav jezik telesan i nije ognjeni jezik Svete Pedesetnice.

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC

''DUH BOZJI I DUH OVOGA SVETA''

Svako zlo potiče od uma, onda kada se um stalno zabavlja jedino naukom i kada je sasvim odvojen od Boga. Zbog toga ovakvi ljudi i ne nalaze svoj unutrašnji mir i ravnotežu. Nasuprot ovome, kada se um kreće od Boga, ljudi koriste i nauku za staranje o svojoj unutrašnjosti, i za dobro sveta, jer je tada um osvećen.

- Dakle, starče, nauka nije od pomoći čoveku?

- Nauka  pomaže ali i zamućuje. Iako nauka poznaje duše sa najvećom jasnoćom, malo o njima zna. Oni koji su svoj um prvo zamutili naukom, pa ga blagodaću Bozijom razbistrili, tada, svakako imaju više alata za svoj posao. Ali ako  nisu osvetili svoj alat, ako nisu osvetili znanje, mogu da ga koriste jedino za svetska, ali ne i za duhovna dela. No, oni svoj um brzo osvećuju, ako u njega udje doba ustreptalost. Oni koji se posvete unutrašnjem obrazovanju, obrazovanju duše, i koji koriste i spoljašnje obrazovanje za unutrašnje, oni se brzo duhovno preobražavaju. Ako se duhovno vežbaju, tada su u stanju da mnogima pomognu, jer ih oslobadjaju straha od muka, i vode ih rajskom blaženstvu. Ovi ljudi Božji, mogu u mnogim slučajevima da imaju malo škole, ali da mnogo pomažu, jer imaju mnogo blagodati iako nemaju mnogo papira ( diploma). Svet je ispunjen grehom i potrebno mu je mnogo molitve i iskustva. Novčanice su ispisane mnogim slovima, ali njihova vrednost zavisi od toga kakvo pokriće ima onaj ko ju je izdao. Tako je potrebno mnogo se truditi i kada je u pitanju “rudnik” duše.

Sećam se jednog starčića u Manastiru Esfigmenu, koji je bio toliko prost (neobrazovan) da je i za Vaznesenje mislio da je kakav svetac. On načini jednu metaniju i reče: “Svetitelju Božji, zastupi nas”! Jednom jedan brat beše bolestan, a on nije imao šta da mu da da pojede. Silazio je i penjao se uz stepenice, pa otvori prozor koji gleda na more, ispruži ruke prema moru i reče: “Sveti Vaznesenje, daj mi jednu ribicu za brata”. I odmah,  o, čuda  jedna vrlo velika riba iskoči iz mora pravo u njegove ruke. Oni koji su to posmatrali, bili su zaprepašćeni. On ih pogleda i samo se nasmeja, kao da im govori: “Šta ste čudno videli?”

Mi imamo znanje, znamo kada se koji svetitelj proslavlja, kako je neki drugi mučenicki postradao. Znamo kada je praznik Vaznesenja, gde se ono i kako dogodilo, medjutim ne mozemo ni jednu takvu ribu da dobijemo! To je ta čudesnost duhovnog života, koju oni koji logiku traže samo u sebi samima, a ne u Bogu, ne mogu da razumeju, jer imaju jedino znanje ovoga sveta, koje je sjedinjeno sa duhovnim bolestima ovoga sveta, a Duha Svetoga nemaju.

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC

Ako se ljudi u brzini svoga razmišljanja na trenutak zaustave, njihov um će se odmoriti, ali će im se i božanska blagodat lako približiti. Znanje bez prosvetljenja je propast. Ako se neko trudi na duhovnom planu, ako se podvizava, tada ga Bog i prosvetljava. Tada on ima božansko prosvetljenje, božanska iskustva, i nema svoje sopstvene misli, pa zato i vidi daleko. Onaj ko je kratkovid, izbliza dobro vidi stvari, ali na daljinu ne vidi. A onaj ko nije kratkovid, videće malo dalje, ali i ovo još ništa ne govori. Jer telesnih očiju je jedan par, a duhovnih ima više.

Oni koji su se udaljili od Hrista, odbacuju božansko prosvetljenje, jer odbacuju sunce kao nešto bezumno i odlaze tamo gde svetla nema. Kao posledica toga javlja se duhova prehlada i bolest. Ako se čovek ne osveti, ako ne dodje božansko prosvetljenje, ako je ostalo znanje i ispravno – na ovo mislim – to je samo jedan racionalizam i nista vise od toga. Ako nedostaje božansko prosvetljenje, i ono što će ljudi reći, i ono što će napisati, neće im pomoći. Pogledajte kako Psaltir, koji je ispisan božanskim prosvetljenjem, ima veliku dubinu! Sakupi, ako želiš, sve teologe i sve filologe, i videćeš da jedan psalam sa takvom dubinom ne mogu da sastave! David je bio nepismen, ali možeš jasno da vidiš kako ga je vodio Duh Božji.

I Crkva je danas u teskobi, jer nedostaje božansko prosvetljenje, i svako radi kako hoće. Ulaze i ljudski elementi od kojih nastaju strasti koje kasnije koristi djavo. Zbog toga ne bi trebalo da vlast traže ljudi kojima vladaju njihove strasti.

- Dakle, ljudi treba neprestano da traže božansko prosvetljenje?

- Da, jer drugačije, rešenja do kojih dolaze nastaju dejstvom uma. Tako se kasnije stvaraju smutnje. Skupštine,… A zlo je u tome što nisu prepoznali ono sto je prethodno bilo u njima samima. Jer ako mi u sebi samima imamo neko ispravno znanje, zašto takvog znanja ne bi bilo i kod ostalog sveta?

Jednom prilikom mi neko reče. “Nema ni jednog pravoslavnog da predstavlja pravoslavlje van njega samog, na skupovima, itd”. I tako je govorio, govorio, govorio, prekorevajući. “Prorok Ilija”, rekoh mu, “kada ga Bog upita: šta tražiš Ilija na Horivu, on odgovori: ostadoh sam. Tada mu Bog rece: “Ostavih sebi sedam hiljada koji nisu preklonili kolena pred Vaalom”. Sedam hiljada ljudi bilo je verno Bogu, a prorok Ilija rece: “Ostah sam!” I ti tako prekorevaš, iako postoje toliki verni! … Ko je naš Pantokrator ( Svedržitelj)? Da li je On Svedržitelj u gradjevini koja ima oštećenja od zemljotresa, i mi razmišljamo šta da radimo da je spasemo da ne padne, pa zovemo arheologe da je podupru?” “Ali tamo u Americi nema nikoga”, rece mi. “Ali je sam upoznao toliko vernih iz Amerike”, rekoh mu. “Da, ali katolici deluju lukavo”. “Ali katolici sami, ostavljaju papizam i prelaze u pravoslavlje. Dobro, kada je Patrijarh Dimitrije išao u Ameriku, zar ti isti katolici nisu vikali: “Patrijarh je istiniti hrišćanin, a papa je trgovac”? Zar nisu to katolici govorili sa gnevom? Zašto onda govoriš o tome da katolici žele da prevare Pravoslavne, da ih promene, itd? Gde je Bog zar djavo može uspeti?”

Na žalost, zapadni racionalizam je uticao i na istočne pravoslavne predstojatelje, i tako se našao i u telu jedine Istočne Pravoslavne Crkve Hristove, dok je on sav u stvari na Zapadu koji u njemu gleda kao na vladaoca sveta. Ako se na Zapad pogleda duhovno, svetlošću Istoka, svetlošću Hristovom, tada će se videti zalazak Zapada, koji malo po malo gubi svetlost mislenog Sunca, Hrista, i koji napreduje ka dubokom mraku. Skupljaju se i saboruju i dogovaraju se o stvarima o kojima ne treba raspravljati, o kojima ni Sveti nisu raspravljali toliko vremena. Sve je ovo od lukavoga, kako bi vernima dotužilo i kako bi se sablaznili, i kako bi ih gurnuli,  jedne u jeres a druge u raskol, i kako bi time djavo zaradio. O , o.. muče i usložnjavaju život ovi ljudi!

I kuda vodi sve ovo? Niko se ne bavi duhovnim delanjem, nego umišlja da je duhovan čovek i govori bezumnosti. Jedno dete sa prirodnom čistocom uma i sa malim znanjem koje ima, reći ce ti ispravne stvari. Nasuprot tome, neko sa velikim obrazovanjem, sa umom zamućenim demonskim iskustvom koje je primio, govori ti najveće bezbožnosti.

Onaj ko stalno izoštrava svoj um znanjem, a živi udaljeno od Boga, na koncu razdvaja svoj um na dva dela. Jedan deo ce malo po malo sam propasti, a drugim ljudi pribegavaju potpuno ljudskim rešenjima. Ljudsko znanje, kada se osvećuje, postaje božansko i tada je od pomoći. Drugačije je sa ljudskim sučeljavanjima, umom, logikom ovoga sveta. Čisti um je kao koristiti lepak za gvoždje. A magnet privlači metale, i ovaj prijanja, ali se ne lepi.

To je današnji svet. Na sve stvari se gleda suvom logikom. Ova logika je katastrofalna. Zar nije rečeno da “znanje nadima” (1 Kor. 8, 2). Ako nema božanskog prosvetljenja, znanje ničemu ne koristi, nego donosi propast.

Starac Pajsije Svetogorac

 ''DUH BOZJI I DUH OVOGA SVETA''

  SVJETSKO OBRAZOVANjE I ZNANjE

Kada čovek ne izoštrava svoj um Bogom, nego ga izoštrava zlobom, prima u sebe djavola. Bolje bi mu bilo da je izgubio pamet, jer bi tako barem imao olakšanje na dan Suda.

- Starče, razlikuju li se prostota (neznalastvo) i lukavstvo?

- Da, kao lisica od šakala. Šakal, kada nesto vidi, on to i poželi, i žurno ide da to uzme. Lisica će prvo primeniti lukavstvo, a potom ce otići da uzme ono sto je htela.

- Može li neko, starče, da lukavost smatra za mudrost?

- Da, može, ali ako ispita samoga sebe, shvatiće šta je lukavstvo a šta je mudrost. Ima i spisak, pomoću koga to može da razume. Koji su darovi Duha Svetoga? ljubav, radost, mir, itd. Da li je ono sto ima u sebi, ima sa tim veze? Ako nema, onda je to nešto satansko, onda je njegova mudrost iskvarena. Mudar čovek je onaj koji se pročistio, koji je očišćen od strasti. Onaj ko je osvetio svoj um, taj je zaista mudar. A ako mu um nije očišćen, mudrost mu uopšte ne koristi. Pogledajte novinare, politicare – mudri su. Ali mnogi od njih, zbog toga sto nemaju osvećeni um, kada govore mudre stvari, govore i bezumnosti. Od velike mudrosti govore velike bezumnosti! Ako čovek ne usavršava svoj um, djavo ga iskoristi. Ako ne usavršava svoj um u pravcu činjenja dobra, djavo ga iskoristi za zlo.

- Ako čovek ne usavršava svoj um, time djavolu otvara mogućnosti?

- Ako ga ne usavršava, sve te mogućnosti se same otvaraju. Ako čovek ne dela duhovno, postaje nepostojan u dobru i on sam, a ne djavo, čini zlo. Tako je neko, na primer, mudar, ali ne dela umom svojim već lenjstvuje. A ako ne koristi svoj um, kakve koristi ima od toga sto je mudar?

- Može li neko da bude mudar, ali da njime vladaju strasti, pa ne može svoju mudrost pravilno da koristi? - Kao prvo, treba paziti da se ne veruje sopstvenom umu, jer ako je čovek duhovan pa veruje svom umu – prelastiće se, a ako je od ovoga sveta – poludeće. Ne treba da veruje svom razumu. Treba da pita, da se savetuje, da osvećuje svoju mudrost. I uopšte, čovek treba da osvećuje sve što ima. Ako je mudrost osvećena, ona pomaže pri svakom rasudjivanju. Ako je neko mudar, ali njegova mudrost nije osvećena, on ne moze duhovno da rasudjuje. Neko može, zbog svoje prirodne prostote, da nekog varalicu smatra za svetitelja, i da neki bezobrazluk smatra za blagočestivost. Kada se mudar osveti, postaje veoma razborit. - Starče, kako se mudrost osvećuje?

- Da bi se čovek osvetio, ne treba da od lukavog primi poruke, niti da razmišlja lukavo, već da sve čini sa dobrotom i prostodušnošću. Tako dolazi duhovna jasnoća, božansko prosvetljenje, i tada čovek sagledava srca ljudi, i ne donosi ljudske zaključke.

- Rasudjivanje dolazi od božanskog prosvetljenja. Neko može da čita Oce, da pravilno zna odredjene stvari, da se podvizava i da se moli. Rasudjivanje, medjutim, dolazi od božanskog prosvetljenja, i to je sasvim druga stvar.

- Nije bio bolji, ali su ljudi nekada imali prostodušnost i dobro razmišljanje. Danas ljudi na sve gledaju sa lukavstvom, jer sve mere umom. Evropski duh je doneo mnogo zla. Taj duh je ono što sakati ljude. Ljudi bi danas bili u mnogo boljem duhovnom stanju, jer su školovaniji i mogli bi da se sporazumeju. Medjutim, naučili su ih ateizmu i svemu satanskom, tako da su već na samom početku skrenuli sa puta i ne mogu da se sporazumeju. Nekada, nisi mogao da se sa nekim razumeš, jer iako je bilo blagočestivosti, nije bilo ni obrazovanja. Sećam se, jedan kaludjer jednom prilikom, kada je čuo da se pominje “Grigorije rimski”, se sablaznio i pobegao iz Crkve, jer je pomislio da pominju rimskog Papu! Vidiš li šta čini neznanje! Neznanje je strašna stvar. Najgore zlo čine oni koji u isto vreme imaju u sebi i blagočestivosti i onoga sto je škodljivo. Takvi stvaraju probleme a da ne ispitaju stvari.

  STARAC PAJSIJE SVETOGORAC

'' DUH BOZJI I DUH OVOGA SVETA ''