RoMan

Čulo se kucanje na vratima. Kada sam otvorila, sa druge strane ugledala sam dva romska dečaka. Onaj majušniji pozdravlja i pita: “El ima nešto?”

 Na to ja sve vreme ćuteći, bez reči pozdrava I bez odgovora, zatvaram vrata, uzimam nešto iz fioke u predsoblju I pružam mu. On se zahvalio I otišao. Opet sam ostala nema. Samo naše oči su razmenile srdačne poglede I razišli smo se. A onda, ostadoh u kuhinji “sama” I pomislih kako sam zahvalna onima koji mi pružaju priliku da bez ijedne reči kažem nešto, a da mi pri tom ne zamere I ne pomisle da sam neučtiva I glupa. Nisu svi svi ljudi takvi! Takva su uglavnom deca I po neko od odraslih…

 Recimo, moja najduža emotivna veza je trajala četiri godine I nešto.. I za to vreme retko sam ili gotovo uopšte nisam razgovarala sa roditeljima moga momka iako sam sedela sa njima u sobi, za stolom ili bila u njihovom prisustvu. Tek kada smo raskinuli vezu I kada se ukazala prilika, poveo se razgovor izmedju njegovog roditelja I mene. On mi je tada priznao, pošto nije bilo svedoka, znači onako u četiri oka, da je mislio da nisam baš inteligentna ili da ne umem da govorim… Ne zameram mu, jer bi tako pomislila masa ljudi. Takvi su ljudi danas ili je to samo slika onoga što je bilo?! Ne znam.

 Medjutim, ovu priču započeh danas ne bili’ ukazala čast mome dedi, maminom roditelju, kraj koga sam odrasla I koji je poživeo do četvrtog jula 2011. Nikada nisam saznala tačan razlog tome, ali on nije progovarao ukoliko ga neko ne bi oslovio I upitao šta. On nikada nikog nije zapitkivao, već je samo slušao šta mu se saopštava. Meni, neverovatno, ali koliko je meni poznato, a to je nekih trideset tri godine moga prisustva u njegovom životu, on je samo odgovarao ljudima I to kratko, sažeto, jednostavno, gotovo sa “da ili ne” ili eventualno, tek neku reč, čisto da sagovornik zna da ga je sasvim saslušao I razumeo. On je inače imao trojicu rodjene braće, od kojih je jedan bio gluv, to jest mogao je on nešto da kaže ali pošto je slabo čuo, ni njegove reči nisu bile jasno izgovarane, pa ga ni svi ljudi nisi mogli shvatiti. Razumeli su ga samo oni koji su to od srca želeli I oni koji su mu bili bliski I svikli na njega takvog kakav je bio. Verujem da je I to doprinelo da deda bude takav kakav je jer je imao nekog s kim je blizak I s kim se sporazumevao gotovo samo očima i srcem. Tako je on čini se zahvaljujući tome mogao da takav odnos razvije I sa nama koji smo dobro čuli i koji smo mogli da mu damo jezičan odgovor. Naš deda je kao i svaki čovek imao I neke nedostatke, da se ne pomisli da je on bio sveta osoba, ali u pogledu toga i krotkosti, poslušnosti je bio ravan andjelima. Zato ovom prilikom ne želim da kažem “neka ti je laka zemlja”, već da izmolim Gospoda da i njega primi medju Svoje i oprosti mu sva njegova sagrešenja. Možda je Bog to “odavno” i učinio!

05/19,2015 Posted to Generalna

Comments (0)


Ceci est pour Milan


   Ceci est pour Milan:
 https://www.youtube.com/watch?v=DiVWvrt6jKw

05/17,2015 Posted to Generalna

Comments (1)


Novo godisnje jutro

Možda bismo i mogli da živimo kao “sav normalan svet”, pod uslovom da to jesmo… Ali da pojasnimo situaciju: posto smo dočekali novu godinu, odspavali smo do jutra. Kad smo mi ustali vlasnici kuće su već otišli i zaključali vrata. Niti sam znala zašto su oni tako rano otišli (mi smo ustali oko devet), niti mi je bio unapred poznat dogovor. Kako grejanja nije bilo, kao ni hrane, čini mi se ničega osim vode nam nije bilo na raspolaganju, nismo imali ikakve potrebe da se tu zadržavamo. Kratko smo porazgovarali, zapravo muškarci su to činili, dok sam ja ćuteci pratila dešavanja i saučestvovala, i odlučili da ne izlazimo kroz prozor koji se nalazio na prizemlju, jer bi on tada ostao otvoren (nismo mogli da ga spolja zatvorimo, a iznutra je bilo moguće jedino ako neko ostane u kući a to nije dolazilo u obzir)… Tako nam je mogućnost svedena na to da “izadjemo” kroz prozor na prvom spratu i odatle skočimo dole. “Koliko je to metara?”, nisam ti baš vešta u prosudjivanju toga, a tada tek nisam bila. Svi mi u drustvu smo imali ispod dvadeset godina, tako da su nam jače radili bubrezi a manje pamet. Pravi tin ejdžeri!
 
 Sada kada sagledavam tu situaciju, bilo je moguće sasvim drugacije urediti stvar, ali onda se u muško rasudjivanje nisam mešala, već sam samo prihvatila predloženo. Moja malenkost, kao devojka odevena u muško odelo i čini mi se pet mojih vršnjaka.. oni su skočili prvi a ja na kraju. Dočekali su me na ruke I ublažili mi “prizemljenost”, dok su se oni docekali na noge. Olakšavajuća okolnost je možda bio sneg, koga je oko kuće bilo i u visini od trideset santima. Sve u svemu, prvi deo plana je glat prošao; mi oduševljeni skokom, vedro smo se prihvatili onoga što sledi. To je bilo prvi put da sam se po ledu I snegu spuštala nizbrdo sedeći na parčetu kartonske kutije! I mogu reći da je bilo zanimljivo iskustvo.. Spustivši se u podnožje brda imali smo utisak kao da ulazimo u jedan sasvim drugi svet. Od one predjašnje tišine u pozadini se čuo žagor ljudi koji su razdragani zbog vremenskih prilika u velikom broju izašli napolje. Od sve one “prošlogodišnje” hladnoće, vetra, padavina, kao da nije ostalo ništa. Vedro jutro se pretvorilo u lep i nasmejan dan. To je nagovestilo I promene u medju ljudskim odnosima, ako ne kod svih a ono kod jednog dela “ljudske mase”. Tada nisam znala šta me sve očekuje iza ugla. Ne znam ni sad, ali nastojim da pomirljivo prihvatim onaj deo koji ne mogu da menjam, a da promenim deo koji mi je raspoloživ.

05/09,2015 Posted to Generalna

Comments (0)


Markov (s)uverenitet

Naša veza je počela negde uoči nove devedeset sedme. Ne sećam se tačno kako je sve to bilo, ali ispričaću ono čega se jasno sećam: trebalo je da zajedno ‘’čekamo godinu’’ pa smo se nalazili oko sedam ispred toplifikacije. Bilo je strašno hladno, a ja zimogrožljivo stvorenje kretoh u punoj zimskoj opremi kao da idemo na kraj sveta zajedno. U torbi sam ponela svečanu večernju toaletu, dok sam na sebi imala duboke muške cipele, pantalone, debelu jaknu I stvari u slojevima, kapu na glavi. Sve u svemu, bila sam spremna za planinarenje koje nas je čekalo, jer je trebalo stići do kuće njegovog druga koja je na brdu, a napolju je duvala košava I bilo oko nule. A kad šibne vetar, imaš osećaj da je temperatura u sigurnom minusu.. nije bilo reči o plusu.. Opet sam kao I obično stigla pre momka, I dok sam ga čekala na onom mrazu u meni se javljala sumnja hoće li uopšte doći I možda će me ostaviti ovde da večno čekam I mrznem sa suzama u očima. Medjutim, nešto u meni se duboko pobunilo protiv sumnje I mračnih misli! Nije mi dozvoljavalo da klonem duhom već me je nagonilo da mislim da će se  SIGURNO pojavi I da ćemo zajedno biti na proslavi. Taj ‘’glas’’ mi nije govorio o kompletnoj budućnosti I razvoju dogadjaja, medjutim uveravao me je da je DOČEK sasvim izvestan I da ćemo Marko I ja provesti neko vreme zajedno.
 
 Tako je I bilo: on se pojavio, uhvatio me za ruku I poveo u pravcu planiranog mesta sastanka. Gore u kući atmosfera nije bila mnogo vedra I svetla. Bitno je da sam promenila odeću I sada definitivno izgledala skladno svome polu, hoću reći ženstveno. Medjutim, kako sam pošteno promrzla bilo mi je hladno jer kuća nije bila zagrejana (u njoj se nije stanovalo, već je služila kao vikendica gde se provodilo vreme kada je toplije). Pokušala sam da taj osećaj hladnoće promenim alkoholnim pićem, ali od samo jedne vodke osećala sam se kao pokošena livada. Društvo se još nije sasvim okupilo, već su ljudi pridolazili po dvoje, troje.. Naše društvo je slušalo rok, neki I hevi metal, tako da se takva muzika I puštala. To je doprinosilo da I naše raspoloženje bude ‘stegnuto’, to jest da ne budemo opušteni I sasvim prijateljski raspoloženi jedni prema drugima. Da budem iskrena, tu sam znala domaćina I njegovog brata I još dvo troje, dok sam ostale videla po prvi put iako ne živimo u velikom gradu, I iako smo približno istih godina. Kako je I moj momak uvidjao da tu u društvu nema ništa od pokazivanja emocija, rešio je da me odvede u neku susednu kuću od nekog drugara radi ljubavisanja.. Nisam imala ništa protiv, premda tada nisam ni shvatala šta on ima na umu sa mnom. Najpre što sam bila mlada, a zatim što sam bila opijena I od pića I od duvana koji se osećao na mestu gde smo bili, a presudno od hladnoće koja je predhodila I koja nas je napolju ponovo dočekala.. LJudi, trebalo je opet otplaninariti po vetru I ledu do te ‘’susedne kuće’’, koja nije bila tu odmah pored, već se do nje trebalo ići bar pet minuta peške. Ponovo je usledilo presvlačenje u ‘’muško odelo’’, a zatim I pažljivo koračanje I hvatanje za usputno granje i šiblje da ne bismo guzicom poljubili tlo. Medjutim, I pored svog mog truda do tog ‘’poljupca’’ je ipak došlo. Neposredno pre nego što smo skrenuli levo u tu uličicu gde je bilo naše odredište, okliznula sam se I bup.. Hvala Bogu, preživala sam I taj pad, ustala I hrabro nastavila dalje.
 
 A u toj kući gde smo došli nije bilo nikog osim nas I nameštaja. Bilo je još hladnije, jer se tu uopšte nije grejalo. Poslednji dan decembra meseca, rekao bi neko I zadnji sati prolazeće godine: nas dvoje baš onako kako smo želeli, ali ja totalno iscrpljena I sasvim suprotno onome što biva u bajci, na poljubac bivam bačena u san! Čak ni ja to nisam mogla da smislim, a pogotovo Marko ne, već samo onaj Urednik koji svima nama dodeljuje uloge kada se predajemo Njegovoj Volji. Moj momak je verovatno bio najpre iznenadjen, a zatim I razočaran. Pustio me je da neko vreme odspavam, “koliko?” ‘ne znam’, ali kada me je probudio, samo mi je razumno saopštio da treba da se vratimo u društvo I obavimo ono radi čega smo se okupili: zajednički dočekamo novu godinu. Kao da je godina, I uopšte vreme imalo neki veći značaj od nas samih, a u stvari smisao je bio u našem ‘sabranju’. Onamo je već vladalo bolje raspoloženje; uskoro smo čestitali jedni drugima ulazak u NOVO i  neispitano, na neki način ulazak u buducnost!  Kako je do tog vremenskog SKOKA došlo, ni mi sami nismo imali pojma, ali smo jednostavno OSEĆALI, da nije kao pre, da smo svi mi nekako drugačiji I da taj nas susret nije bio ‘’slučajan’’ I bez smislen.
 
 Marko I ja smo se vidjali još jedno vreme.. Čak mi je jednom prilikom spasio život kada je neka žena za volanom izgubila kontrolu nad vozilom, jer je bio led na ulici a ona se očigledno uplašila pa je motala čas na levu stranu do kraja, čas na desnu do kraja.. Zahvaljujući njegovoj budnosti, zajedno smo pretrčali najpre sa desne strane na levu stranu  trotoara, a zatim sa leve na desnu I onda su se stvari vratile u prvobitno, SMIRENO stanje. Kako je sve tiho započelo tako smo se I rastali, a on je uskoro započeo vezu sa Bebom. To je doprinelo da I narednu staru godinu zajedno ispraćamo I nanovo zajedno dočekujemo novu!
 

05/08,2015 Posted to Tragaoci za zvezdama

Comments (0)


Questo è per Pedja


   https://www.youtube.com/watch?v=WP1kBoj2DUs&list=RDzCsuKp9ewLY&index=2
 
     Questo è per Pedja

05/05,2015 Posted to Generalna

Comments (0)


Fur Jamela..

 

  http://sanjaperic.com/2006/03/04/mesec-u-ribama/

   https://www.youtube.com/watch?v=hSjIz8oQuko

   Das ist für Jamela!

05/04,2015 Posted to Tragaoci za zvezdama

Comments (0)


Njega se tiču

Jedan od mojih omiljenih glumaca je Jean Reno… Lično verujem da izbor ljudi koji nam se svidjaju, filmova koji nas oduševe, situacija koje prizivamo, govore o nama samima nešto. Ako ne o našem duboko suštinskom, onda se delimično njega tiču, a delimično naših bližnjih koji I čine da mi budemo ovakvi kakvi JESMO.

Iz tog razloga mogu slobodno da kažem da ako jesam deo života neke ličnosti pa bilo ona fizički udaljena od mene i mnogo kilometara, pa makar se sreli ili ne, mi smo povezani i utičemo na živote jedni drugih.

Zato, danas kada po prvi put videh biografiju pomenute ličnosti, mogadoh da primetim da se naši životi prepliću iako mi za to do malo pre nismo bili u potpunosti svesni. Mogadoh da shvatim zašto sam imala priliku da se sretnem sa sedmoro ljudi iz Maroka  koji su iz KazaBlanke kao i to zašto je moja duša vezana za Francusku iako onde nikad nisam bila… Takodje, za mene je 2006. marta meseca bila ‘’prelomna’’ i nadalje me put terao da se vratim u prošlost i sagledavam sebe (‘re-visiting own past and meeting ourselves’).

Možda bi trebalo izreći puno reči, ali ostavimo da i tišina kaže svoje.
 
 

Date of Birth

30 July 1948, Casablanca, French Protectorate of Morocco [now Morocco]

Birth Name

Juan Moreno y Herrera Jiménez

Height

6' 2" (1,88 m)

 

Jean Reno was born Juan Moreno y Herrera-Jiménez in Casablanca, Morocco, to Spanish parents (from Andalucía) who moved to North Africa to seek work. His father was a linotypist. Reno settled in France at 17. He began studying drama and has credits in French television and theater as well as films. His first two marriages both ended in divorce, and he had two children with each of them. He keeps homes in Paris and Los Angeles.His parents were born in Sanlucar de Barrameda, Cadiz (Spain) and they left Casablanca to go to France when Jean was 12 years old.

Spouse (3)

Zofia Borucka

(29 July 2006 - present) (1 child)

Nathalie Dyszkiewicz

(1996 - 2001) (divorced) (2 children)

Genevieve Reno

(1977 - 1995) (divorced) (2 children)

 

His mother died when he was an adolescent.

Lives in Paris with his two children and his wife, a model.

Daughter born in Paris, France [June 1998]

Turned down the role of Agent Smith in the Matriks (1999) to do Godzila (1998)

He has twice played characters whose occupation of "cleaner" - psychotic Victor the Cleaner (Victor nettoyeur) in Nikita (1990), and the calm assassin Léon in Profesionalac(1994).

He has two children from his first marriage to Geneviève: Sandra (b. 1978) and Mickael (b. 1980)

He met his second wife, model Nathalie, on the Champs Elysées (Paris biggest avenue)

He has two children with Nathalie: Tom (b. 1996) and Serena (b. 1998)

He had a role in every play of stage director Didier Flamand from 1977 to 1981, and then had the lead role in Flamand's first short movie La vis (1993).

Due to his tall, hulking frame, he most played villainous brutes early on in his career. Thanks to his skills as an actor, he has broken away from this stereotype and has played everything from romantic-comedy leads to action heroes.

Plays Bezu Fache in Da Vincijev kod (2006). Before that film was made, Harvey Keitelplayed a similar role in Nacionalno blago (2004), which also deals with historical secrets being kept by ancient societies, including the Knights Templar. Keitel also played The Cleaner in Tačka bez povratka (1993), which was a remake of Nikita(1990), in which Reno played the Cleaner.

Mentioned by name in song "Cosmopolitan" by Vincent Delerm.

Former student of the Cours Simon.

Married model and actress Zofia Borucka at the city hall of Les Baux-de-Provence, France. His best men were France's President, then Interior Minister, Nicolas Sarkozy and singer Johnny Hallyday (29 July 2006).

Speaks Spanish, English, French and Italian.

Father with Zofia Borucka of a boy named Cielo (b. July 2009 in New York).

Is reported to be an ISFP according to Jungian psychology.

Appearing in television ads for Toyota in Japan. [August 2005]

He is appearing on UPS adverts in Britain and Europe as a man re-visiting his past and meeting himself at certain ages, promoting UPS services simultaneously. [March 2006]

05/01,2015 Posted to Generalna

Comments (2)