Retrogradna VeneRa
Akif me je poslao na jedno putovanje, put ka samoj sebi… premda, nisam morala da podešavam vremensku mašinu na prošli vek, opet je trebalo otići nekoliko godina unazad I sagledati sopstvena dela, mesta okupljanja I mesta rastanka.
To nas je nanovo navelo da pratimo sopstvene tragove po Bežanijskoj kosi, da se sastajemo I rastajemo… To nas je odvelo u vreme kada smo napustili blok šezdeset tri, gde smo stanovali preko puta ‘ideje’ I privremeno se nastanili na brdu, iznad crkve, nekako u blizini dva groblja. Onde smo započeli da učimo masažu što nas je odvelo daleko od otadžbine. Onde smo mogli da čujemo I početne akorde pesme ‘Tamo daleko’, toliko daleko da smo na tren I doživeli svu zbilju tih reči. Hvala Bogu, da je tako bilo I da je prošlo! I koliko god naša stvarnost izgledala idilično na prvi pogled, kada bismo se udubljivali mogli smo da naslutimo da tu nije onako kako se čini. Eto I zašto: recimo da smo mogli da iz vedra neba začujemo uzvik mujezina koji silinom glasa objavlju da ‘Bog jeste Višnji’ na arapskom jeziku, dok se neki muški glas sa višeg sprata protivio. Moguće da nije voleo Muslimane, ili mu je zasmetao strani jezik koji nije razumeo. Mene lično se taj glas dojmio veoma, ali me je pomalo uplašilo to vidjenje jer se desilo početkom zime, a nije mi bilo jasno ni to “kako se mujezin može čuti na kosi kad onamo nema nijedne džamije u blizini?!” U toku leta su se projavili novi fantazmi: uprkos mojim pokušajima da razgonim nečiste duhove iz prostorije u kojoj sam radila masažu, bilo je onih koji su bili dosta istrajni u nameri da se tu zadrže koliko duže mogu.
