JeVereji

Vera je tvrdo čekanje onoga čemu se nadamo i dokazivanje onoga što ne vidimo.

Jer u njoj stari dobiše svedočanstvo.

Verom poznajemo da je svet rečju Božjom svršen, da je sve što vidimo postalo iz nevidljivog (ništa).

Verom prinese Avel Bogu veću žrtvu nego Kain, kroz koju dobi svedočanstvo da je pravednik, kad Bog posvedoči za darove njegove; i kroz nju on mrtav još govori.

Verom bi Enoh prenesen da ne vidi smrti; i ne nadje se jer ga Bog premesti; a pre nego ga premesti dobi svedočanstvo da ugodi Bogu.

A bez vere nije moguće ugoditi Bogu, jer onaj koji hoće da dodje Bogu dobro je da veruje da ima Boga i da plaća onima koji ga traže.

Verom Noj primivši zapovest i pobojavši se  onoga šta još vide, načini kovčeg za spasenje doma svoga, kojim osudi sav svet i posta naslednik pravde po veri.

Verom posluša Abra(h)am kad bi pozvan da izidje u zemlju koju htede da primi u nasledstvo i izadje ne znajući kuda ide.

Verom dodje Abra(h)am u zemlju obećanu kao u tudju i u kolibama življaše sa Is(h)akom i Jakovom, sunaslednicima obećanja toga.

Jer čekaše grad koji ima temelje kojima je zidar i tvorac Bog.

Verom i sama Sara(H) primi silu da zatrudni i rodi preko vremena starosti, jer držaše za verna onog koji obeća.

Zato se i rodiše od jednoga, još gotovo mrtvoga, kao zvezde nebeske mnoštvom, i kao nebrojeni pesak pokraj mora.

U veri pomreše svi ovi ne primivši obećanja, nego ga videvši iz daleka i poklonivši mu se  priznavši da su gosti i došljaci na Zemlji.

Jer koji tako govore pokazuju da traže otačinstva (nasledje Oca nebesnog).

I da bi se oni opomenuli onoga od kojega izadjoše imali bi vreme da se vrate. Ali sad bolje traže, to jest nebesko.

Zato se Bog ne stidi njih nazivati se Bog njihov jer im pripravi grad (na nebesima).

Verom privede Abra(h)am Is(h)aka kad bi kušan i jednorodnoga prinošaše pošto beše primio obećanje, u kojemu beše kazano: U Isa ku  nazvaće ti se seme.

Pomislivši da je Bog kadar i iz mrtvih vaskrsnuti; zato ga i uze za priliku.

Verom blagoslovi Isak  Jakova  i  Isava u stvarima koje će doći.

Verom blagoslovi Jakov umirući svakoga sina Josifova i pokloni se vrhu štapa njegova.

Verom se opominja Josif umirući izlaska sinova Israila i zapovedi za kosti svoje.

Verom Mesija(h) pošto se rodi kriše tri meseca, krasno dete, i ne pobojaše se zapovesti careve.

Verom Mesija (Mojsije) kad bi odrastao ne htede da se naziva sin kćeri faraonove i više vole stradati s narodom Božijim nego li imati zemaljsku sladost greha.

Državši sramotu Hristovu za veće bogatstvo od svega blaga misirskoga jer gledaše na platu.

Verom ostavi Misir i ne pobojavši se ljutine careve jer se držaše Onoga koji se ne vidi kao da ga vidjaše.

Verom učini Pashu i prolivanje krvi da se ovaj koji gubi prvorodjene ne dotakne do njih.

Verom predjoše Crveno more kao po suvoj zemlji koje Misirci pokušavši potopiše se.

Verom padoše zidovi jerihonski kad se obilazi oko njih sedam dana.

Verom Raav kurva ne pogibe s nevernicima primivši ohode s mirom i izvedavši ih drugim putem.

I šta ću još da kažem? Jer mi ne bi dostalo vremena kada bih stao pripovedati o Gedeonu, i o Varaku i Samsonu i Jevtaju, o Davidu i Samuil i o drugim prorocima, koji verom pobediše carstva, učiniše pravdu, dobiše obećanja, zatvoriše usta lavovima.

Ugasiše silu ognjenu, utekoše od oštrica mača, ojačaše od nemoći, postaše jaki u bitkama, rasteraše vojske tudje.

Žene primiše svoje mrtve iz vaskrsenja, a drugi biše pobijeni ne primivši izbavljenja da dobiju bolje vaskrsenje; a drugi ruganje i boj podnesoše a još i okove i tamnice; kamenjem pobijeni biše, pretrveni biše, iskušani biše, od mača pomreše; idoše u kožusima i u kozjim kožama, u sirotinji, u nevolji, u sramoti; kojih ne beše dostojan svet po pustinjama potucaše se i po gorama i po pećinama i po rupama zemaljskim.

I ovi svi dobivši svedočanstvo verom ne primiše obećanja; jer Bog nešto bolje za nas odredi, da ne prime bez nas savršenstva.

JEVREJIMA POSLANICA SVETOG APOSTOLA PAVLA (11)

01/28,2012 Posted to Drevni događaji

Comments (0)


Pomen

Omiljena boja bila je lila. Zločinac u svetu, ne shvaćen od ljudi i bližnjih. Tek oni koji ga nisu poznavali su se usudjivali da zavire ispod mračne pojave i ozloglašenog imena. Nema nikakvog smisla reći kako se zvao u ovom fizičkom svetu, jer se po tome nije razlikovao od drugih koji se tako zovu. Njegova pojavnost je verovatno imala za cilj da ništi nepokorne, one buntovne, zapravo, one sa kojima je delio tvrdokornost.

Tako je i rodjen godine kada je Upiter bivao raslabljen zvezdama Klasonoše, nazadnog hoda sa Plotonom i Oranom. I koliko je tu pomagalo što mu je sijalo Sunce iz zvezdanog jata Vodolije, kada mu je Merkor bio privezan za rep i to crvenim koncem!? Šta mu je značilo vreme provedeno u tišini kada mu je Mesec patio od venerijanske bolesti, pogodivši se sa petnaest razlike u strelčevoj kući? Mars u njemu se bunio protiv boje noći našavši se kod dve ribe, protiveći se svemu što je 'devičanstveno' kod ljudi. Pomalo kao razdražljiva životinja, nije podnosio crveno kod drugih i burno se ophodio zapažajući na njima ono što mu je smetalo u njemu samom.

Može biti da je to zbog toga što ga je žestoko krepio Saturn iz Ovčjeg doma... Nije umeo u svakoj prilici da upravlja svojim porivima. Nešto u njemu se otimalo vlasti. Čini se da mu je okruženje svesrdno pomagalo da bude takav kakav je bio. Posejali su strasti u njemu, a on nije umeo da ih zatre. Dopustio je da uzrastu i da vršljaju, igrajući se sa njegovom dušom kao vetar sa padavinom.

Naš susret u ovom svetu je bio kratak. Valjda je morao da ostavi nekavog utiska zbog Keres što plačljivo traži utehu našavši se na 'paklenom putu', predstavljenom kroz sazvezdje Škorpije, što zbog Neptuna koji se tada našao u istom loncu. Osećanja su bila snažna, ali uspesmo da ih obuzdamo i da se usmerimo sa litice smrti ka litici života.

Ne dugo za tim, dodje nam vest da onaj prema kome imasmo ljubav napusti telesni svet i otisnu se onamo gde sebe ne smatraše važnim i opasnim. Napustio je Tamaru, zbacio lila odelo, ostavio za sobom mnogo pari obuće. Sve ono što je ovde na zemlji imalo neki značaj više mu nije trebalo. Ni auto, ni novčanik, ni oružje za kojima je tako često posezao. Imao je trideset i neku godinu. Ni to mu nije značilo. Primio je presudu svoga suda i pošo u drugi svet, da nadje mir za kojim je njegova duša neprestano žudela.

A onima koji žude za uzrocima, da ih opomene ovaj pomen obasjan Marsom i neka razumeju da čulno (Venera) širi greh i razaranje hrama Božijeg.

01/25,2012 Posted to Tragaoci za zvezdama

Comments (0)


Ps

Jedan od dogadjaja iz skolskih dana naterao me je da se dignem ranije iz kreveta i da ga što vernije zapišem. Ne zbog toga što imam veliku želju da se raspišem već kako bi nekima bio od duševne koristi.

Treća godina studija. Na čas dolazi predavač. Učionica je prostrana ali nas onamo ima četrdesetak. Za naše pojmove to je dosta, iako je u istu na prvoj godini smeštano i po devedeset. Neko od nas je osetio potrebu za svežim vazduhom i otvorio prozor. Ta potreba je bila osetna iz dana u dan, bez obzira na doba godine. Čini se, da nije otvorila ta osoba, otvorio bi neko drugi medju nama. To nam nije bio prvi čas tako da smo već osećali izvestan miris koji nije prijao.

Medjutim, naš predavač, ugledni profesor 'srednjih godina', izgleda nije delio sa nama istu potrebu. Ušao je u razred, zatvorio vrata za sobom i otišao pravo do prozora. Zatvorio ga je ili zamolio nekog od nas da ga zatvori, ne sećam se jasno. Medju prisutnima je vladala tišina. Niko se nije bunio, makar ne glasno. A predavač kao da priča sam sa sobom, staloženim glasom je obrazložio. 'Znate, kazao je, od smarada niko nije umro a od zime jeste.' Svi prisutni smo oćutali. Možda je to pomalo čudno za one koji izučavaju jezik da do te mere umeju da vladaju njime, ali i to se dešava. Činjenica je bila da su neki od nas imali svoje mišljenje ili su se tek spremali da ga izgrade.

Meni je takav stav predavača bio stran. Nije mi bilo poznato na čemu se temeljio, ali pretpostavljah na nekom lošem iskustvu. Inače, više volim čist vazduh nego ustajao i pun sićušnih bića koja bi se tako rado nastanila u ljudskom telu. Izgledalo je da iskustvo tera čoveka da se zatvori za nova iskustva; da ga čini manje saosećajnim sa svojim okruženjem, manje spremnim da iznova živi i doživi nešto drugačije.

Recimo da je naš predavač dete, ušao bi medju nas i oslušnuo atmosferu. Bez mnogo razgledanja, video bi da li to što dotiče unutra deluje na dobro ili čini štetu. Kod vremešnih osoba, to nije tako. Oni svoja dela temelje na nečemu što se već odigralo, i na osnovu prošlog grade buduće. Oni i nisu sasvim duševno prisutni onde gde se nalaze, već kada osete neki miris to ih seti na nešto što je bilo. Kada ugledaju neku situaciju, ona ih podseti na nešto što su oni, predak ili bližnji već videli i  retko kad su u stanju da nadzidju predjašnju reakciju. Kada čuju nešto što su već čuli, oni opet dejstvuju na relaciji 'London Paris', to jest povraćaju prošle dogadjaje. Da bi se misleno kolo prekinulo, potrebno je izvrsiti reč: ' Zaista istinu ti kažem, ako se ko na novo ne rodi ne može videti Carstva Božijega. Ako se ko ne rodi vodom i Duhom ne može ući u Carstvo Božije.' (evandjelje po Jovanu 3, 3 i 5)

01/13,2012 Posted to Generalna

Comments (2)


Prirodno znanje

Spoljašnje obrazovanje u mnogim slučajevima škodi, jer u čoveku podstiče visoko mišljenje o sebi samom. Ovo visoko mišljenje predstavlja zapreku koja sprečava blagodat Božiju da se približi. S druge strane, kada čovek odbaci takvu, lažnu, ideju o sebi samome, tada nas Dobri i Bogati Otac obogaćuje svojim božanskim i prosvetljenim idejama. Kada, medjutim, napaćeni čovek ima visoko mišljenje o sebi, i kada tu misao drži u svome mozgu, on nastavlja da bude samo mozak, samo telesno, i ne poznaje blagodat Božiju, blagodat Duha Svetoga. Kod mnogog znanja, dakle, postoji strah da će glava biti napumpana /znanjem/, a da će time u stvari biti isprazna. Tako dolazi do opasnosti da se to isprazno znanje rastoči u ništa (shizofrenijom), ili da bude gordošću razoreno na komade. Zbog toga znanje treba da sleduje strahu Božijem, i da bude sjedinjeno sa delanjem, kako bi postojala ravnoteža. Znanje, samo po sebi, šteti.

Kada udju egoizam  i razgovorljivost, da bi se začudio kako lepo razmišljam, tada počinju da deluju duhovni zakoni, koji sabiraju ovo dvoje. Ako se ovo stalno dogadja, onda je to značajno. Kada u oko upadne nekakva trunčica ona malo smeta. Ali ako stalno upada, ona stvara veliki problem. Ako je neki čovek pametan i zbog toga neko delo vrši sa lakocom, treba da se pred Bogom pokloni, i da Mu blagodari danju i nocu što mu je dao pamet, koju može da koristi a da se ne umara. A ako ovoga nema, onda neka ne blagodari!

- Ako, medjutim, ima znanje koje ne služi ničemu?

- Tada mu to donosi štetu sa druge strane. Upitaše kamilu: “Da li ti se više dopada put naviše ili naniže?” Ona reče: “Zasto? Prav se izgubio?”

Bolje je onima koji nemaju um. Nama je dat um, da bi nam bilo bolje, ali šta mi činimo? Za to ćemo morati da položimo račun. Kako je to uredio Bog! Oni koji nemaju um su radosni, a i u drugom životu bice im bolje. A ovi koji imaju um, imaju mnogo muka.

- Starče, da li ce u budućem životu, oni koji su sada zaostali u razvoju imati dobru moć mišljenja? Da li će im ona i tada nedostajati?

- Sve u svemu, i mnogo pameti biće ništa i malo pameti biće ništa. Jer ono što je Nebesko, to je nadumno. Sveti na Nebu neće biti u boljem položaju u pogledu znanja o Bogu, od onih koji su se u ovom životu razgoreli vrlinama. Mozda će im o Drugom dolasku, Pravedni Bog dati i nešto više, jer su ovde živeli utvrdjeni.  

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC 

 

''DUH BOZJI I DUH OVOGA SVETA''

01/07,2012 Posted to Generalna

Comments (0)


Do meseca

Dobar je jezik, dobro je i obrazovanje, ali ako nisu osvećeni, štetni su i vode u propast. Dodjoše jednom u Koliviju, neki studenti opterećeni knjigama i rekoše mi: “Došli smo, starče, da razgovaramo o Starom Zavetu. Zar Bog ne dopušta znanje?” “Koje znanje?” – rekoh im. “Ono koje se stiče umom?” “Da”, rekoše. “To znanje, rekoh im, može te odvesti do meseca, ali te neće odvesti Bogu”. Dobre su snage koje postoje u našem mozgu i koje mogu čoveka da podignu do zvezda, sa velikim troškovima goriva itd… Ali, od ovoga su bolje duhovne snage, koje čoveka uspinju do Boga, što i jeste njegovo naznačenje. Ove snage uzdižu čoveka do Boga sa malo goriva, sa jednim naprstkom. Jednom sam jednog Amerikanca, koji je došao u Koliviju, upitao: “Kako ste vi uznapredovali, pošto ste tako veliki narod?” “Išli smo na mesec”, odgovori mi. “Koliko je daleko?”, upitah ga. “Recimo, pet stotina hiljada kilometara”, reče. “Koliko ste stotina miliona potrošili da biste išli na mesec’?” Od 1950-te do sada potrošili smo ogromne količine dolara”. “A do Boga, jeste li došli?”, upitah ga. “Koliko daleko je Bog?” “Bog je, reče mi, veoma daleko”. “Mi, rekoh mu, sa jednim naprstkom (tj. sa beznačajnim materijalnim troškovima) idemo do Boga!”

Prirodno znanje nam pomaže da steknemo duhovno znanje. Ako, medjutim, čovek ostane samo pri prirodnom znanju, ostaje pri onome što je prirodno i ne uspinje se ka Nebeskom. Ostaje dakle, u zemaljskom raju, sazdanom izmedju Tigra i Eufrata i raduje se prirodnim lepotama i životinjama, ali se ne uspinje nebeskom Raju, da se raduje sa Andjelima i sa Svetima. Da bismo se uspeli u nebeski Raj, neophodna je vera u Domoupravitelja Raja, neophodno je da Ga ljubimo, da spoznamo svoju grešnost, da se smirimo, da Ga upoznamo i da sa Njim molitveno govorimo, da Ga proslavljamo i kada nam pomaže i kada nas kuša.

- Starče, da li je nekome ko prebiva u pokajanju, u postu, u podvigu, potrebno da izučava i dogmatiku, teologiju, itd?

 

- Kada neko ima elementarno obrazovanje, bavljenje time mu može pomoći. On, medjutim, ne teži tome da stekne znanje, da se pokaže mudar ili da govori mudrosti, nego da sebi pomogne. Ako neko nastoji da se osveti, ako da Bog, dolazi blagodat i prosvetljuje ga. A unutar toga moze biti i dogmatike i teologije, jer takav živi tajne Bozije. A neki drugi može da bude prostodušan, i da ne želi da nauči nešto više, nego se zadovoljava onim što mu je Bog dao.

- Ako smo u manastiru (tj. ako smo se zamonašili), a još uvek želimo znanje ovoga sveta, šta to znači?

- Znači da nemamo znanje. “Poznajte istinu i istina će vas osloboditi”. Kada se čovek smirava i prosvetljuje, tada se osvećuje i um njegov, kao i njegove razumske sile, dok je, pre nego što se osveti, delatnost njegovog uma telesna. Ako je neko sebeljubiv, i ako se, dok je još nepismen, upusti u tumačenje dogmata, Otkrovenja, Otaca itd., pomračuje se, i napokon se gubi u bezverju. Takvoga napušta blagodat Božija, jer je uznapredovao u egoizmu. Vidite, smirenje u svemu pomaže, ono daje snagu. Najpametnija stvar koju ću pomisliti, najmudrije rešenje koje ću pronaći, jesu najveća bezumlja, ako se u njima nalazi i egoizam, dok je smirenje stvarna mudrost. Zbog toga treba da se borimo protiv častoljublja i za sticanje velikog smirenja. Drugačije, znanje umesto da koristi, ima sasvim suprotne posledice. Um se tada pomračuje, i onda se izgovaraju bogohulstva, jer je egoizam uznapredovao. To je iznad naših moći. Ako tako, neko ko je obrazovan, pokuša da izučava dogmate, postoji opasnost od štete. Isto je i ako neko ko je neupućen, pokuša da se udubljuje u duh Otaca, a da nije u odgovarajućem duhovnom stanju. Jer, da je bio imalo duhovan, ne bi to činio. Rekao bi: “Ako mi je nešto potrebno, Bog će to prosvetliti (= razjasniti). Da ispunim ono što sam razumeo. Toga je toliko mnogo!”

- Dakle, starče, kada neko izučava Jevandjelje, to je zato što nema smirenja i blagočestivosti?

- Da, jer kada nedostaje smirenje, tumačenje koje daje jeste tumačenje uma, razuma, i ono ostaje bez božanskog prosvetljenja.

- Ako, dakle, ne razume nešto, bolje je da čovek to ostavi za kasnije?

- Da, da kaže: “Ovde je nesto dobro rečeno, ali ja to ne razumem”. I ja sam tako radio. Kada sam bio mlad i kada sam čitao Jevandjelje, ako nešto nisam mogao da razumem, nisam pokušavao da to rastumačim. Razmišljao sam: “Ovde je nešto dobro rečeno, ali ja to ne razumem”. I kasnije sam video, da kada mi je to što nisam razumeo zatrebalo, čak je i došlo tumačenje. Ali ja opet rekoh: “Da pitam, i neko će mi objasniti kako se ovo tumači”. I bilo je tačno onako, kako sam i razumeo. Jer je drskost da neko pokuša da tumači Jevandjelje kad ga ne razume. Zbog toga, kada izučavate Jevandjelje nemojte ga tumačiti umom, vec promislite dobro, dok ne dodje božansko prosvetljenje rasudjivanja i samo će se rastumačiti.

 

- Može li čovek, kada dodje u odgovarajuće duhovno stanje, da razume i nešto dublje?

- Ne dublje. Jedan božanski smisao u sebi sadrži mnoštvo božanskih smislova. Neka čovek može da razume sada a neka kasnije. Neko može da čita – da čita, da sazna mnogo, a da uopšte ne može da udje u smisao Jevandjelja. Neko može da ne čita mnogo, ali da ima smirenje, podvižnicki duh, pa da ga Bog prosvetli i on spoznaje smisao. Onaj ko želi da čita mnogo, može to da želi zbog častoljublja ili da bi stekao zahvalnost. Taj je kao neko ko gleda borbu i ne vidi ko se bori, da bi mogao da pomogne, da bi bio borac. On posmatra šta radi borac, i umesto da pokuša da se i sam bori, on gleda još jednu borbu, pa još jednu, a sam ne postaje borac, nego ostaje gledalac.

 

- Kada kažemo: “ovaj čovek je dobrodeteljan”, mislimo na onoga ko je duhovno dobrodeteljan, ko je duhovno zreo. Primetio sam da postoje neznalice koje su veoma gorde, i neznalice koje su smirene. Postoje i obrazovani koji su veoma gordi, i obrazovani koji su smireni. Dakle, unutrašnja dobrodetelj je sva dubina. Zbog toga Sveti Vasilije Veliki kaže: “Najvažnije je da imaš uzvišenu misao i smirenu pomisao”. Onaj ko ima takvu misao, ako i ima malo gordosti, nekako se opravdava. Ali onaj ko nema takvu misao, ako ima gordosti, sasvim je bez opravdanja. Sva dubina je u našem staranju o nama samima, u našoj unutrašnjoj dobrodetelji. Ako je neko dobrodeteljan, on je i obrazovan, i ima smirenu misao. Ovo je najveće dobro. Za nekoga ko nema veliko obrazovanje, veoma je štetno ako o sebi ima visoko mišljenje.

 STARAC PAJSIJE SVETOGORAC

 ''DUH BOZJI I DUH OVOGA SVETA''

01/06,2012 Posted to Drevni događaji

Comments (0)


Ne silazi mehanički

Reč uma ne menja duše, jer je telesna. Reč Božija, koja se radja od Duha Svetoga ima božanske energije i menja duše. Duh Sveti ne silazi na neki mehanicki način – zbog toga teologija nema nikakva posla sa nekim čisto naučnim duhom. Duh Sveti Sam silazi, kada u čoveku naidje na odgovarajuće pretpostavke. A duhovna pretpostavka je da ukloni rdju sa svog duhovnog užeta, da bude dobar vodič, da primi struju duhovnog prosvetljenja, i da tako postane duhovni naučnik, teolog. Kad kažem “teolog”, mislim na one koji imaju teološko pokriće i čija diploma tako ima vrednost. Ne mislim na one koji imaju samo papir bez ikakvog pokrića i čija je diploma nalik novcu neke nepostojeće zemlje.

Um se često godinama zamara, kako bi naučio jedan ili dva strana jezika. U naše vreme mnogi ljudi znaju strane jezike, ali ovi jezici nemaju nikakve veze sa jezicima Svete Pedesetnice, jer živimo u velikom Vavilonu. Veliko je zlo kada se teologijom bavimo samo pomoću našeg uma, i kada nas um predstavljamo kao prisustvo Duha Svetoga. Ovo se naziva “mozgologija” koja radja Vavilon, dok u teologiji postoje mnogi jezici, mnogi darovi ( harizme), ali su svi jezici u saglasnosti, jer je jedan Gospodar njihov, Duh Sveti Pedesetnice, a jezici su ognjeni.

- Starče, zar ne govori tropar da Duh Sveti “stalno pruža…”?

- Da, pruža, ali onamo gde je prisutan. A ako nije prisutan, kako da pruža? Vrednija je jedna reč iskusnog i smirenog čoveka, koja sa bolom izlazi iz dubine njegovog srca, nego mnoge reči mudrog spoljašnjeg čoveka, koje spretnošću jezika izlaze brzo, i od koga duša nema koristi, jer je takav jezik telesan i nije ognjeni jezik Svete Pedesetnice.

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC

''DUH BOZJI I DUH OVOGA SVETA''

01/05,2012 Posted to Drevni događaji

Comments (1)


SVetsko znanje

Svako zlo potiče od uma, onda kada se um stalno zabavlja jedino naukom i kada je sasvim odvojen od Boga. Zbog toga ovakvi ljudi i ne nalaze svoj unutrašnji mir i ravnotežu. Nasuprot ovome, kada se um kreće od Boga, ljudi koriste i nauku za staranje o svojoj unutrašnjosti, i za dobro sveta, jer je tada um osvećen.

- Dakle, starče, nauka nije od pomoći čoveku?

- Nauka  pomaže ali i zamućuje. Iako nauka poznaje duše sa najvećom jasnoćom, malo o njima zna. Oni koji su svoj um prvo zamutili naukom, pa ga blagodaću Bozijom razbistrili, tada, svakako imaju više alata za svoj posao. Ali ako  nisu osvetili svoj alat, ako nisu osvetili znanje, mogu da ga koriste jedino za svetska, ali ne i za duhovna dela. No, oni svoj um brzo osvećuju, ako u njega udje doba ustreptalost. Oni koji se posvete unutrašnjem obrazovanju, obrazovanju duše, i koji koriste i spoljašnje obrazovanje za unutrašnje, oni se brzo duhovno preobražavaju. Ako se duhovno vežbaju, tada su u stanju da mnogima pomognu, jer ih oslobadjaju straha od muka, i vode ih rajskom blaženstvu. Ovi ljudi Božji, mogu u mnogim slučajevima da imaju malo škole, ali da mnogo pomažu, jer imaju mnogo blagodati iako nemaju mnogo papira ( diploma). Svet je ispunjen grehom i potrebno mu je mnogo molitve i iskustva. Novčanice su ispisane mnogim slovima, ali njihova vrednost zavisi od toga kakvo pokriće ima onaj ko ju je izdao. Tako je potrebno mnogo se truditi i kada je u pitanju “rudnik” duše.

Sećam se jednog starčića u Manastiru Esfigmenu, koji je bio toliko prost (neobrazovan) da je i za Vaznesenje mislio da je kakav svetac. On načini jednu metaniju i reče: “Svetitelju Božji, zastupi nas”! Jednom jedan brat beše bolestan, a on nije imao šta da mu da da pojede. Silazio je i penjao se uz stepenice, pa otvori prozor koji gleda na more, ispruži ruke prema moru i reče: “Sveti Vaznesenje, daj mi jednu ribicu za brata”. I odmah,  o, čuda  jedna vrlo velika riba iskoči iz mora pravo u njegove ruke. Oni koji su to posmatrali, bili su zaprepašćeni. On ih pogleda i samo se nasmeja, kao da im govori: “Šta ste čudno videli?”

Mi imamo znanje, znamo kada se koji svetitelj proslavlja, kako je neki drugi mučenicki postradao. Znamo kada je praznik Vaznesenja, gde se ono i kako dogodilo, medjutim ne mozemo ni jednu takvu ribu da dobijemo! To je ta čudesnost duhovnog života, koju oni koji logiku traže samo u sebi samima, a ne u Bogu, ne mogu da razumeju, jer imaju jedino znanje ovoga sveta, koje je sjedinjeno sa duhovnim bolestima ovoga sveta, a Duha Svetoga nemaju.

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC

 ''DUH BOZJI I DUH OVOGA SVETA'' SVJETSKO OBRAZOVANjE I ZNANjE

01/01,2012 Posted to Drevni događaji

Comments (0)