VreMeje
Tokom mog boravka medju ljudima pozvali su me na dve sahrane; I to se dešavalo nekako jedno za drugim.
Našem školskom drugu Igoru je umro deda. A njega su roditelji napustili, te je I njemu I mladjem bratu on bio zaštitnik I oslonac. Igor je bio čudan dečak. Njega je odlikovalo to što je mogao da pojede muvu, na naše veliko čudjenje. Inače, toj sahrani je prisustvovalo celo naše odeljenje, izuzev onih koji su bili onemogućeni da dodju. Onde sam jasno osetila tugu našeg druga jer je on voleo svoga dedu, ali ukusa I mirisa smrti nisam spoznala, Bogu slava I hvala.
Druga sahrana je iznenadila sve nas. Maričina drugarica iz Žagubice je zbog momka koji ju je kinjio ispila kutiju sa lekovima svoje babe sa kojom je stanovala. Nameravala je tim činom da uplaši tog momka, ali njena namera se nije ostvarila. Njen momak je bio tvrd ili kao neki panj uopšte nije mario za onom što je izgubio. Prosto je nastavio po svom, ne sluteći šta ga čeka na putu.
Baba nije mogla da veruje ‘’šta uradi to dete?!’’ Imala je samo 17 godina. Njeno telo su njeni bližnji ostavili da leži u otvorenom sanduku. Mi, pridošli, smo prilazili I ljubili, ne bi li povratili toplinu njenim hladnim rukama. Opet, tuga I osećaj bola u levom ramenu. Ne sećam se njenog lika. Znam samo da je lepa I da zaslužuje da živi.