Kako da bude sretno

Upozorenje, ovo nije uvod! Ovde se radnja već uveliko odigravala…

Kada sam imala petnaest godina posvadjala sam se sa tatom zato što se nije slagao sa mojim druženjem sa jednom Cigankom. Ne znam da li je vredelo da objašnjavam da ona ima I naše krvi u sebi, ali on onda nije bio spreman da sluša. Mislila sam: kako se naš deda oženio Romkinjom, a tebi smeta što se ja sa jednom družim. On mi je mislima govorio: znaš ona je učiteljica; uči decu..

Dobro, uči decu, mislila sam, ali kako znaš da mene moja drugarica ne uči?

Tata je već bio vremenit I dosta posmatrao svet kroz prizmu materijalnog. Ja tako nisam gledala… I u ljudima koji su palog duha tražila sam ono dobro, ono čisto koje se uprljalo I želela da pomognem u tom čisćenju skladno mojoj snazi I moći. Nisam ti ja bila neko veliki; više nalik mišu koji može da pregrize vreže u koje se lav upetljao, ili palčici koja je spremna I da pomogne lasti.

Tako sam se naljutila na njega kada mi je udario šamar da sam otišla od kuće. Nisam otišla daleko, to on zna, već u kuću njegove majke, jer me od tog ‘’udara’’ nešto vuklo na onamo. Šta je bilo to ‘’nešto’’, tek kasnije sam shvatila. A njegova majka je tada bila pensioner, udovica, sa troje dece I petoro unuka.

Od nas unuka je najviše volela najmladjeg plavokosog dečaka sa plavim očima. Živela sam kod nje oko mesec I po dana, da bi me jednog dana izbacila iz kuće tako što je otišla kod njene prijateljice na kafu, pozvala mog tatu telefonom da dodje po mene I moje stvari. Mene nije obavestila ni o čemu, jer je smatrala da dete ne treba obaveštavati o vlastitim odlukama I da sa detetom ne treba govoriti istinu, već da se sa njim treba samo igrati. Stalno je tvrdila ‘’super smo se slagale ti I ja’’, dok su kod mene te reči izazivale gnušanje. Tada nisam mogla da razumem takvo njeno ponašanje! Mnogo kasnije sam razumela, I to me je nagnalo na plač. Mnogo kasnije kada smo se sreli rekla mi je: ‘’ti mi još nisi oprostila’’.