zapitan

Kada si zdrav duhom, ti u svemu živom vidiš neku lepotu! Čak I u bolesnoj osobi ti nazireš mogući sjaj I snagu, u svakoj ptici vidiš nastojanje Tvorca da dočara njenu narav, u svakom životinjskom krznu vidiš blistavost I veselje, u svakom listu biljke vidiš svežinu I zelenilo! Čak I da toga svega u stvarnosti nema, Tvorac  nadahnjuje ljudsku dušu da sve to izazove I stvori. Zašto? Bog voli kada je sve dobro I lepo.

 Medjutim duhovno pali ‘čovek’ gleda sasvim drugačije na svet oko sebe. On ne vidi ništa lepo. Njemu je sve odvratno I bljak: ‘jedva čeka da sve prodje.’  Čak I ako to uopšte nije tako, bolesni deo čoveka koji je postao dominantan nastoji da sve ruinira, da sve baci dole, da sve upropasti. To ne znači da je osoba sasvim svestana šta se sa njom desilo, iako se on/ona doima prilično svesnom ‘individuom’.  Nekada je ljubav takvoj osobi jedini lek, a nekad ni najmoćnije oružje na svetu ne uspe da prodre u srce okorelo debelim slojem. Zar je malo onih koji videći sebe kao važne I velike ogradjuju sebe od ostalog sveta koji je tobož  nesposoban da shvati njihove visoke naume… A ima li u njima plemenitosti, da li se zapitaju?

(ne bih ovde da navodim zapise iz Svetog pisma koji se na njih odnose, jer na tolikoj visini oni su sposobni da ih I sami vide!)

 Postoje I ljudi kojima na izgled sve ide od ruke. Čega god se late u materijalnom svetu postižu značajan uspeh. Medjutim, kada ih sagledava neko detinjim ‘’očima’’ , vidi ih gole kao kakve zidove, bez božijih darova I uresa! Takvi često nisu ni svesni da su postali goli I prazni, ali imaju osećaj da im ‘’nešto’’ nedostaje I to pokušavaju da nadomeste telesnim užicima. Jednog dana kada sagledaju da je njihova ‘’glad’’ neugasiva I ‘’žedj’’ neutoljiva, shvatiće da su jureći za slamom gubili drago kamenje.

02/21,2015 Posted to Generalna

Comments (0)


imanje radosti

Imam radost! I hoću da je podelim sa vama… A ono što me čini tako radosnom je ključ!

A kakav je to ključ? Njegov oblik uopšte nije bitan. Bitno je šta on zaključava I otključava!

Vidite, kada čovek ima radost cela vasiona se sprema da ‘’poskoči’’ od radosti. Tako ona pokazuje da je razumna I da je Gospod učinio takvom da se sučeljava sa svim stanjima kroz koje čovek prolazi, da podeli njegovo zlo I umnoži njegovo dobro; zato se radujem!

 A evo kako razgovor izmedju dve naizgled odvojene osobe nudi ključ, pokazuje kako da ga koristimo I savetuje nas da slavimo Gospoda I da se radujemo:

Naš sagovornik je osoba koja se već niz godina bavi pčelarstvom I koja to zanimanje opisuje ovako ‘’Kada dodjes kod pčela , to je kao jedan poseban svet gde se ja potpuno isključim (I uzivam u neiskazanom miru).’’ Moja malenkost nije bila zadovoljna tom jezičkom formom pa se brže bolje dala da je ispravi u suprotnom smeru. Zašto? Jer za mene kao osobu, uopšte nije logično da budem ‘’isključena’’ onde gde se osećam lepo I prijatno. Onde gde mi je dobro, onde sam uključena, a kada se osećam loše ja se prosto isključim.  Zatim shvatih da kada moj sagovornik govori ono ‘’ja’’ misli na svoj um, te kada mu je prijatno on isključi glavu I opusti se, dok kada mu je neprijatno ili nema osećaj poverenja prema okruženju um je uključen I stražari.

 Iako smo koristili iste izraze da iskažemo različite stvari, hvala Bogu, razumeli smo se.  Ja, lično, kada kažem ‘’ja’’ to se odnosi na mene kao dušu, dok neka druga osoba istu reč koristi da objasni sebe kao fizičko telo, ili da rastumači svoje duhovno gledište. Tako, umesto da brzopleto sudimo o onome što nam sagovornik saopštava, bolje je da saslušamo pažljivo I da dozvolimo da se  razgovor ‘’slegne’’.  Nije razgovor ručak, ali se nekad I prilikom razgovora diže poprilična galama I prašina I da bismo jasnije sagledali stvari upamtimo ih a zatim u tišini preslušajmo. Dobro je ako možemo da oslušnemo otkucaje srca svake osobe, a sa ključem da pažljivo rukujemo. Um može da bude dobar sluga, ali nije dobar za gospodara.

02/20,2015 Posted to Generalna

Comments (2)


Jednom

Jednom je moralo doći. Ovde se moranje nameće kao norma. Ne pita ono za našu voljnost! Nisu nas pitali ni kada su nam oduzimali ono što je naše  i davali ono što je njihovo. Sve su to zakonitosti ljubavi I više pravde.

Ljudi obično ocenjuju ono što nam se dogadja kao niz nepravilnosti I nejasnoca: kad nam se daje neko dobro onda misle da  se desila sreća ili niz sretnih (željenih) okolnosti; a kada nas skole nevolje onda obično misle da  se dešava nešto ‘’nepravedno’’,  da  to nikako nisu zaslužili I jedva čekaju da ih to prodje, pa makar palo drugome u deo. Ne shvataju tada da ni ono što zovu ” srećom” I ono što nazivaju ‘’nesrećom’’ sipa nam se iz iste vreće. A u toj vreći su pomešana iskušenja, izazovi I darovi. Ali nismo mi svi jednaki prilikom primanja tog sadržaja. Retki su oni koji I gorcinu I med rado piju I zahvaljuju Gospodu na tako dobrim darovima, hvale Gospoda jer je dobro promislio I odmerio I odredio im ono što im priliči, po onome kakvi jesu. Mnogo je onih koji se žale na sudbinu (sud Višnjeg), koji bi da ulože žalbu kao na kakvom zemaljskom sudilištu I zbace krst sa sebe jer im je težak I kažu da ga nisu zaslužili.. Da, jednom je moralo da dodje.

02/15,2015 Posted to Generalna

Comments (5)