Cev

Budim se. Iako odsanjah neki san, nad jačalo ga je sećanje na dogadjaje iz detinjstva. Sve imam utisak da me je neko priupitao šta i tako setio na ono što  pričam.

 

Valjda zbog toga što je moje detinjstvo puno nekih snažnih doživljaja, čini mi se da je svakome detinjstvo takvo. Evo jedne 'zgode' koja me je nagnala da ovo pišem: Izlazim napolje da se igram oko zgrade. Mi mališani ne koristimo telefon da bi dogovarali svoje susrete, već prosto izadjemo i nadjemo se sa svojim drugarima. I koga god ima vani dobro nam je društvo. Nismo neki izbirači! Uspevamo da sa svima nadjemo zajednički jezik. Često to i nije govorno sporazumevanje već volja srca praćena pokretima tela. Samo bismo dali jedan drugom znak rukom ili glavom, ponekad izrekavši neku reč.

 

Redje se dogadjalo da izadjemo i ne nadjemo nikog. Ali i tada ne bismo lako odustajali od boravka vani. Zabavljali bi se nečim i nadali se da će nam se neko priključiti. Uglavnom bi nam se nade obistinjivale. Onda smo upamtili da se stpljenje isplati.

 

Nekom prilikom izadjem na polje i nadjem se sa nekim društvom. A ono u to vreme pokrenula se neka čitava mašinerija da kopa neke rupčage i postavlja cevi pod zemlju. Bili su raskopali čitav naš okrug, a onda valjda zbog kiše prekinuli radove za koji dan. Mi dečurlija nismo se mnogo obazirali na to njihovo rovenje, već bismo svaku priliku koristili da usavršavamo svoju spretnost i da isprobavamo nove stvari.

 

A oni kopači postavili neke žice medjusobno izukrštane kako bi držale zemlju da se ne roni i ne zakopa ono što su oni pravili. I tako moja malenkost neustrašivo skoči više puta i bi zadovoljna svojim skokom. Medjutim, jednom 'zgodom' nemajući dovoljno opreza zakačih nogu u predelu zakolenice, žica se zakači i prereza je.


 

Osetih da nešto nije kako treba, ali kako nemadoh bolova ništa ne primetih. U to kao da me neka sila nagnala da odem do kuće radi nužde, rastadoh se od društva sa namerom da se odmah vratim. Tek u kupatilu kada skidoh odelo videh da krv 'dobro' lipti. Natopila nogavicu pantalona. Znajući kako se moji roditelji ponašaju kada nešto 'zabrljam', reših da se za to samostalno postaram. Briši papir je poslužio kao i bočica al-kohola. Toga dana moje druženje je bilo prekinuto, ali kao da ništa nije bilo nastavilo se novom prilikom. Celivanjem se i rane zaceljuju

04/20,2010 Posted to Generalna

Comments (0)


Za Veden

Od mah po rodjenju zaveli su ga. Zapisali u mat(r)ičnu knjigu, a za tim krenuli sa u vodjenjem u druga pro gramska polja. 'Naučili' su ga da hoda i  govori, u veli ga u svet slika i znakova.

Sve što je vidno može da se zavede, vele. Sve što je vidno može da se naznači belegom i napravi beleška o tome! Ni sami ne prepoznaju svoja dela, jer vid njigov svet nije...

Pokazali su mu brojke i slova, poručivši da će ga samboli voditi kroz život, krčiti mu staze i bogaze. Deo njega  je poverovao. Pitanje je samo dokle će taj deo sačuvati vodjstvo?! Taj deo je nekako ogradjen od celine i nema pod punu vezu sa onim što on jeste. On traži logiku u stvarima, pokušava da sagleda svet rasumom; ali um 'krivi' ono što on vidi... Kako li ga onda vodi?!

Ranili su mu srce od mah po rodjenju. Želeo je samo da zaleči ranu i da pre stane da boli. U ime toga um je napravio račun i naložio svojom lagikom da se srce obloži sa mnogo kora. Sada se oseća jako 'bolje'. Ne boli ga i može da tumači slike do mile volje! Čini se, bitno je imati bistar um i misliti rasionalno... A srce, može da pri čeka. Sluh može da se utiša za glasove srca koji bi da ih neko primi. Istina je da je moguće. Ali stiže li zavedeni da dane dušom i da li mu srce zaigra kad ljubav oseti?!

Rasum ume da razume, ali nije u stanju da ljubi niti da zaceljuje duševne patnje. I šta god nam poručivali osmišljenim znakama i slikama, koliko god nas strašili sopstvenim bojaznima, od kravljena srca smo sposobni da doživimo svet kakav jeste, bez lažnog uvida i crne beleške po belom.

04/12,2010 Posted to Generalna

Comments (0)