Kraj mora Galilejskog, u blizini Horasina i Kaber Nauma nalazase se grad Vit Saida. U tome gradu rodise se tri apostola: Petar, Andrej i Filip. Petar i Andrej behu ribari, i tim se zanatom bavljahu dok ih Gospod Hristos ne pozva za sobom; a Filipa jos u mladosti roditelji dadose da se uci knjiznoj mudrosti. Usrdno citajuci i izucavajuci Sveto Pismo, Filip postade odlican poznavalac Svetoga Pisma, i dobro znadjase sva prorostva o ocekivanom Mesiji, i plamtijase plamenom ljubavlju k Njemu i silnom zeljom da Ga vidi u lice, iako jos nije znao da je vec dosao na zemlju Onaj koga mnogi zeljahu videti, ocekujuci Njegov dolazak.
Dok Filip plamtijase takom ljubavlju k Mesiji, gle, mnogo zeljeni Mesija, Hristos, dodje u Galileju, i nasavsi Filipa rece mu: Hajde za mnom (Jn. 1, 43). – Ovaj poziv Gospodnji Filip cu ne samo telesnim usima nego i svim srcem, i odmah poverova da je to istiniti Mesija, obecan Bogom preko proroka, i podje za Njim. Pazljivo prateci presveti zivot Gospoda Hrista, Filip se starase da ga podrazava, i ucase se od Njega Bozanskoj premudrosti, kojom je kasnije imao pobediti bezumlje neznabozacko. Radujuci se pronalasku take Riznice, kojom je sav svet imao biti iskupljen, Filip ne hte da se samo on jedan obogacuje njome, nego zudjase da i drugi imaju udela u tom daru. Zato, nasavsi prijatelja svog Natanaila on mu s radoscu saopsti: Mi nadjosmo Onog za koga Mojsije u zakonu pisa i proroci – Isusa iz Nazareta (Jn. 1, 45). Natanail, cuvsi to i ne verujuci da iz malenoga grada i od prostoga roda moze proizaci Mesija, Car Izrailjski, rece: Iz Nazareta moze li biti sto dobro? – A Filip, ne govoreci mnogo, posavetova Natanilu da samo vidi Isusa, rekavsi mu: Dodji i vidi (Jn. 1, 46). – Tako postupi Filip zato sto je znao da ce Natanailo, cim vidi Isusa i cuje Njegove spasonosne reci, odmah poverovati da je On Mesija. Tako ustvari i bi. Jer kada Filip vodjase Natanaila k Isusu, to Gospod, koji ispituje srca i cita sakrivene misli ljudske, ugledavsi Natanaila gde ide k Njemu, poznade ga i rece o njemu: Evo pravoga Izrailca u kome nema lukavstva. – Cuvsi te reci, Natanailo se silno zacudi i rece Mu: Otkuda me poznajes? Jer niti si ti ikada video mene, niti ja tebe. – Odgovori mu Gospod: Pre nego te pozva Filip videh te kad bejase pod smokvom (Jn. 1, 47-48). – A Natanail kada bese pod smokvom, razmisljase o Bozanstvenom Mesiji, u ocekivanju Koga bese sva radost i veselje vernih slugu Bozijih; i darova mu Bog u to vreme srce skruseno i tople suze, pomocu kojih on usrdno moljase Boga, da ispuni ono sto je od pamtiveka obecao ocima i poslje na zemlju Spasitelja sveta. Svevidece oko Bozije vide u to vreme Natanaila koji bese u duhu umilenja, zato mu i rece Gospod: Videh te kad bese pod smokvom.
Ove reci jos vise zaprepastise Natanaila. Jer on se seti o cemu je razmisljao pod smokvom, i sa kakim se umilenjem molio Bogu da posalje Mesiju; a znadjase da tamo ne bese ni jednog coveka s njim koji bi ga video, i da misli njegove niko sem Boga ne mogase znati. Zato Natanailo odmah poverova da je Isus Mesija koga Bog obeca poslati na spasenje roda ljudskog, i ispovedi da je u Hristu Isusu Bozanska priroda kojom Isus saznade tajne njegova srca, pa zbog toga on i uskliknu: Ucitelju! Ti si Sin Bozji, ti si Car Izraila (Jn. 1, 49).
O, kako ogromnu blagodarnost Natanailo osecase i izrazavase Filipu sto ga obavesti o dosavsem na zemlju Spasitelju i sto ga privede tome zeljenom Mesiji! A radovase se i sveti Filip sto ljudi obretose Bozansku Riznicu, sakrivenu u ilovaci ljudske prirode, i jos vecom ljubavlju gorase ka svome Gospodu. No sveti Filip, videci u svome Bozanskom Ucitelju savrsenog po svemu coveka, ipak ne poznavase jos u Njemu savrsenog Boga. Da bi to ispravio u njemu, Gospod Hristos mu pritece u pomoc. Jednom Gospod, nalazeci se sa pet hiljada ljudi s one strane Tiverijadskoga Mora, i zeleci da toliko mnostvo svojih slusalaca nahrani na cudesan nacin, rece Filipu: Gde cemo kupiti hleba da ovi jedu? – A ovo rece kusajuci ga, jer znadjase da se nema gde nabaviti toliki hleb; a znadjase unapred i to sta ce My odgovoriti Filip. No On radi toga i upita Filipa, da bi ovaj bolje poznao sebe, i postidevsi se zbog svog maloverja, ispravio se u veri. I stvarno, Filip se ne opomenu svemogucstva Bozijeg i ne rece: Ti, Gospode, sve mozes; nije Ti potrebno da ikoga pitas o tome; samo pozeli, i odmah ce se svi nasititi: "otvoris ruku svoju, sve i sva se nasicuje dobra" (Ps. 103, 28). – Ne rece to Filip, nego, pomisljajuci o Gospodu svome kao o coveku a ne kao o Bogu, rece: Dvesta dinara hleba nije dosta da svakome od njih po malo dopadne (Jn. 6, 7). – Zatim sa ostalim ucenicima rece: Otpusti narod neka idu u okolna sela i palanke da kupe sebi hleba (Mk. 6, 36). – Medjutim kada Gospod prelomi pet hlebova i dve ribe za pet hiljada ljudi (Lk. 9, 16), tada Filip vide da iz ruke Gospodnje, kao iz neiscrpne zitnice, davase se svima dovoljno hrane, dok se sav narod ne nasiti. Tada se Filip postide zbog maloverja svog, i utvrdivsi se u veri proslavi zajedno sa drugima Boziju silu sto je u Hristu Isusu.
Kasnije Filip bi Gospodom kao dostojan uvrscen medju dvanaest najodabranijih; i imadjase blagodat od Njega i slobodu prijateljske ljubavi pred Njim. Jednom u Jeru Salimu neki Jelini, koji behu dosli o prazniku, posto kao neverni ne mogahu lako doci do Isusa, pristupise k Filipu i moljahu ga govoreci: Gospodine, mi bismo hteli da vidimo Isusa. – A on saopsti to najpre Andreju, pa se onda s Andrejom usudi obavestiti Isusa o zelji tih Jelina, radujuci se tome sto i neznabosci traze da vide i cuju Gospoda njegovog i Ucitelja. Tada on cu od Gospoda Isusa divno ucenje i prorostvo o neznaboscima: da ce oni poverovati u Njega ne sada vec posle Njegove smrti. Ako zrno psenicno, rece Gospod tom prilikom, padnuvsi na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi (Jn. 12, 24). Time Gospod kao da je rekao: Dok ja zivim na zemlji, imam samo deo doma Israila koji veruje u mene; a kada telo umre, onda ce ne samo dom Israila nego i mnogi neznabosci poverovati u mene.
Jos jednom se Filip, posle Tajne Vecere, usudi upitati Gospoda o velikom tajanstvu Bozanstva, kada Ga zamoli da im pokaze Oca, govoreci: Gospode, pokazi nam Oca, i bice nam dosta (Jn. 14, 8). Ovim svojim pitanjem sveti Filip ucini veliku korist Crkvi Hristovoj, jer iz toga se naucismo znati jednosusnost Sina sa Ocem i zatvarati usta jereticima koji odbacuju tu Bozansku istinu. Na to Gospod odgovori sa blagim prekorom: Toliko sam vreme s vama i nisi me poznao, Filipe? Koji vide mene, vide Oca; pa kako ti govoris: pokazi nam Oca? Zar ne verujes da sam ja u Ocu i Otac u meni? Reci koje vam ja govorim, ne govorim od sebe; nego Otac koji prebiva u meni, On tvori dela. Verujte meni da sam ja u Ocu i Otac u meni (Jn. 14, 9-10).